PLANETA BEZ GRANICA

DOBRO DOŠLI NA PLANETU BEZ GRANICA!!!!!!!
PLANETA BEZ GRANICA

Planeta bez granica i politike za sve dobronamjerne ljude!

DOBRO DOŠLI NA "Planeta bez granica i politike za sve dobronamjerne ljude"! REGISTRIRAJTE SE DA BI MOGLI UČESTVOVATI NA FORUMU,SKIDATI RAZNE SADRŽAJE,MUZIKU,FILMOVE,DRUŽITI SE NA CHATU!!!!!!!!!!!!HVALA NA POSJETI!!!! VAŠ TIM PLANET RADIJA!!!!!!!!!!!!!!!!

PLANET RADIO PLAYER

  • Open Chat
    New Window
  • Listen On Listen2MyRadio App
  • Radio QR Code
  • Gallery


    Latest topics

    » POASO I POSLODAVCI
    ned srp 31, 2016 7:34 pm by Admin

    » Planeta bez granica pocela sa radom!
    uto srp 12, 2016 7:08 am by Admin

    » SILVIA JUNG
    pon srp 11, 2016 5:29 pm by Admin

    » Zdravko Čolić (Diskografija)
    pet oľu 20, 2015 9:35 am by cibalius77

    » SRETAN ROĐENDAN VIKI!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!12.02.2014
    sri vel 12, 2014 4:53 pm by Admin

    » TRAŽIM DJ-E
    pon stu 12, 2012 7:57 am by thedjw3

    » DOBRODOSLI
    čet oľu 29, 2012 10:33 pm by viki

    » Godišnji horoskop za 2012
    pet sij 13, 2012 1:31 pm by Dj.andjeo

    » 2 fast 2 real 4 hollywood (2005)
    čet sij 12, 2012 5:13 pm by Kozmos

    Sat planet biz

    Top posters

    dexy69 (347)
     
    viki (156)
     
    Ivan202 (100)
     
    elena (70)
     
    Dj.andjeo (50)
     
    Beba (46)
     
    Admin (46)
     
    Marko (10)
     
    marjan (10)
     
    milislav (4)
     

    listopad 2017

    ponutosričetpetsubned
          1
    2345678
    9101112131415
    16171819202122
    23242526272829
    3031     

    Calendar Calendar


    NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Share
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 41
    Lokacija : Crna Gora

    NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Postaj  viki on ned oľu 21, 2010 12:34 pm

    UVOD


    Ljubav. Privilegija najviših duša, herojstvo koje
    traži svoje žrtve. Ljubav je duševno stanje bez ravnoteže. U njoj se
    pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi i kaže ono u
    šta ni sami ne verujemo. Govoriti o ljubavi, to je već po malo voleti.
    Ljubav je, svakodnevno kockanje, najveći izvor snage za iluziju i
    najdublji dokaz moći za akciju. Svi veliki ljudi su bili zaljubljeni
    celog svog života. Državnici, vojskovođe, vladari, pesnici, pisci,
    umetnici... Oni nose pečat najvećih stradalnika . Možda duguju najviše
    svojim ljubavima. Njima je potrebna ljubv u okviru beskonačnog i
    večitog, u okviru neprolaznog. A šta je ljubav nego mešavina kobnog i
    smešnog, tragedije i komedije, protivotrova i otrova zaljubljenosti.
    Ako bi smo govorili o najvećim ljubavima, najvećoj pravednosti i
    nesebičnom zalaganju , ako bi govorili o državi koja je kolevka
    ljubavi, bez sumnje bi bila Francuska, ako bi govorili o najistrajnijem
    i najosećajnijem poljupcu, sigurno bi na tronu sedeo francuski
    poljubac. Ako bi smo govorili o ljudima izuzetne časti i osećaja za
    ljubav, našli bi ih na čizmi vernosti i viteštva. A kada bi spojili
    italijansko poreklo, francusko držanje, italijanske mane i francuske
    vrline, dobili bi smo izuuzetno biće, čoveka koji je stvorio veliki deo
    istorije, čoveka koji je dokazao da je ljubav izraz muževnosti i muške
    postojanosti.
    Kraj XVIII i početak XIX veka na starom kontinentu je
    doba Napoleona, doba topovske paljbe, juriša, bitaka ... Doba kada
    velike vođe snagom svoje ličnosti osvetljavaju svoje vreme, zauzimajući
    posebno mesto na istorijskoj lestvici. Doba najvećih spletkarenja,
    prevara, preljuba i ljubavi na carskim dvorovima.
    „Ja sam od onih ljudi koji su sami po sebi sve, a po precima ništa“.
    Napoleon Bonaparta... vojnik, građanin, neprikosnoveni vladar... Sav
    svoj život duguje moći i nesebičnoj ljubavi naroda prema njemu. Upravo
    to mu je bilo potrebno da od sveta napravi san. Evropa i danas nosi
    Napoleonovo lice.
    Porodica Bonaparte, vodila je poreklo iz
    Toskane! Prezime Bonaparte označavalo je „dobru stranku“ ili careve
    ljude i vuče korene još iz XII veka.


    Rođen na Korzici, u
    malom gradu Ajačiju, Napoleon je imao skoro sve crte pravog Italijana.
    Živeo je u porodici ispunjenoj ljubavlju, jer su se brakovi na
    priprostoj i jednostavnoj Korzici sklapali isključivo iz ljubavi.
    Rastao je u atmosferi sigurnosti i ljubavi. Bili su plemićkog roda, i
    bili su na jednom neobičnom društvenom položaju. Nisu pridavali značaju
    spoljašnjem sjaju i pompi.
    Od majke Leticije i oca Karla naučio je
    dosta stvari koje su u kasnijem sučeljavanju sa životnim kandžama bile
    i više nego korisne. Napoleon je naučio da veruje u to da je čast
    važnija od novca, vernost važnija od ugađanja vlastitim okolnostima, a
    hrabrost od ičeg drugog na svetu.
    Vaspitavan je po korzikanskom
    načelu koje kaže da ako se čovek ne bori za svoja prava u malim
    stvarima, brzo će izgubiti i u velikim. Od rođenja je imao veliko
    osećanje za pravdu.
    Od oca je nasledio jednu od možda najgorih mana,
    jedinu mračnu stranu korzikanskog muškog ponosa, da se svaka uvreda
    mora osvetiti.
    Svoju majku, koja je važila za najlepšu ženu u
    Ajačiju, je obožavao, ali ne može se reći da je bio edipovac. Voleo ju
    je na vrlo dostojanstven način, onako kako sin voli majku.

    Od nje je naučio na koji način treba pokazati
    svoju ljubav jednoj ženi. Naučio je da je žena dobra samo kada voli i
    da je tada više od čoveka.
    U Napoleonovom srcu sa svega 5 godina cvetala je ljubav prema devojci po imenu Đakomineta.
    Nju je držao za ruku u dugim školskim šetnjama i zbog toga su ga često
    zadirkivali. Međutim,slatka devojčica malih uvojaka je bila samo zrno
    peska u pustinji njegove ljubavi.

    I kako to često rade životni
    putevi,Napolon uskoro je pošao u Francusku,u Vojnu akademiju (Brijen).
    Na Korzici je bio na vrhu društvene lestvice, a sada se iznenada našao
    pri dnu. Ali, to ga nije sputalo i brzo se privikao. Postao je oficir
    sa svojih petnaest godina. Našao je društvo, imao je 2 najbolja druga,
    koji su ga često štitili. Polako je počeo da veruje u Francusku i da
    živi francuskim duhom.

    Ovo je bila velika prekretnica u
    njegovom životu i kao svaki dečak težio je svojim idealima. Imao je
    odličnu kondiciju i neverovatno zdravlje, a njegov život u mnogome
    ličio je na stvarni vojnički život.
    Posle smrti oca Karla, nametnut
    mu je teret velikih odgovornosti. Bio je vrlo mlad, a ujedno i jedina
    finansijska podrška svojoj majci koja je pored njega imala još osmoro
    doce.
    Preselio se u pukovniju La Fer, stacioniranu u Valansu. Dobio je smeštaj u privatnim kućama.
    Često je govorio da živeti srećno je jedina religija vredna Božje milosti. A njegov cilj je bio da radi za sreću drugih.
    Porodica
    Buonaparte, verovala je u ljubav i skoro svi članovi bili su izuzetni
    ljubavnici. Ljubav između Karla i Leticije bila je tako jaka , da se
    ona jednostavno projektovala i na njihovu decu. U njihovim razgovorima
    reči amore, amo i amante , bile su i više nego poznate.

    Prva
    stvar koju bi Napoleon primetio kod žene bile su ruke i stopala.
    Najprikladnije su mu bile žene koje su imale mala stopala i male ruke,
    smatrao je da
    su te žene dosta ženstvene. Sviđale su mu se žene
    blagog glasa, nesebične i nežne prirode jer je želeo da bude neko ko će
    ih bezuslovno štititi, što govori o njegovom karakteru.
    Nikada nije
    verovao u jednakost polova, smatrao je da je uloga žene da voli svog
    muža i da podiže decu. Govorio je: „Treba da im se zabrani da se javno
    pojavljuju osim u crnoj suknji i velu, kao što je to običaj u Đenovi i
    Veneciji!“



    prenesen text-nastavak slijedi
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 41
    Lokacija : Crna Gora

    Re: NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Postaj  viki on pon oľu 22, 2010 12:37 pm



    Često
    je učestvovao na garnizonskim zabavama i ubrzo posle prelaska u Valans
    svidela mu se ćerka jednog zemljoposednika. Ime joj je bilo Karolina di
    Kolonje,ali on, koji je voleo da svojim prijateljicama izmišlja imena,
    dao joj nadimak Ema.
    Ema se prema njemu uvek obraćala s
    omalovažavanjem, a on je bio zaljubljen u nju. U stvari poput svih
    ostalih adolescenata,bio je zaljubljen u ljubav. Ona je uvek bila
    hladna i ravnodušna i posle svih bezuspešnih pokušaja Napoleon je
    odustao od nje.
    Posle Eme poručnik Buonaparte je odustao od ženidbe.
    Smatrao je da je isuviše siromašan za to , a novac je trošio uglavnom
    na knjige.

    S osamnaest godina Napoleon prvi put spava sa ženom.
    Porodičnim poslom otputovao je u Pariz i tamo upoznao prostitutku
    poreklom iz Bretanje. Imala je belu put i crnu kosu, bila je nežna i
    ženstvena i strašno mu se svideo njen nežan i umiljat glas. Možda je
    taj susret predstavljao više od zajedničke postelje. Napoleon se trudio
    da je upozna kao ličnost i pokušao da shvati njen život.Ali ipak to
    poznanstvo je trajalo kratko.

    Kasnije do 25 godine Napoleon se nije upuštao u ljubavne avanture. Vodio je „čist“ život, postaje brigadir.
    Potom u Marseju upoznaje porodicu Klari. U kući su živele dve ćerke
    Žili i Bernardin-Eženi-Dezire. Eženi je bila kao francuska muzika u
    čijim je akordima i harmoniji Napoleon jako uživao. Osim njenih lepih
    belih ruku Dezire je imala dobar glas. Međutim, bila je 9 godina mlađa
    od njega i to će kasnije biti prepreka za njihov brak. Iako je muzika
    održavala čvrstu vezu između njih, jedna od možda najgorih Napoleonovih
    karakteristika izbija na površinu te ljubavi. Često je imao konflikte
    sam sa sobom , između njegovih osećanja i dužnosti, srca i razuma.
    Dobio je premeštaj na Alpe i s vremena na vreme pisao joj je poneko
    pismo. U jednom pismu joj je čak napisao „Mislim da ova ljubav ne sme
    da mi rani dušu i ostavi dublji ožiljak“.
    Tek posle devet meseci je
    video Eženi. Ljubav je ponovo buknula. Ona se dosta prolepšala, pevala
    je mnogo bolje. Napoleon je opet povukao pitanje braka. Kada je otišao
    u Pariz često joj je pisao i skoro svako pismo završavalo se na isti
    način „sećanja i ljubav od onog koji je tvoj za ceo život“.
    Tamo, u
    Parizu Napoleon je proživljavao najgori period svog života. Mislio je
    da će kao vojnik doživeti veliki neuspeh i da je samo ljubav važna.
    Razmišljao je o Eženi, maštao je o njihovom zajedničkom životu, pisao
    joj je o luksuzu i zadovoljstvima Pariza, govoreći da ih nikada neće
    okusiti bez nje. Ali se prevario.
    Imao je bogate poznanike i preko
    njih je upoznao dosta prijatnih, mladih žena. Jedna od njih bila je
    gospođica de Satenej, učena dama iz Satilana u blizini Pariza. Ona mu
    je pevala pesme, čak i na italijanskom.
    [You must be registered and logged in to see this image.]

    To je bilo nešto što je daleko nadmašilo Eženijine talente. Ona je ipak ostala samo njegova dobra prijateljica.
    Još
    izuzetnija žena koju je imao čast da upozna bila je Terezija Talijen.
    Moglo bi se reći da je bila doista hrabra jer je sa 21 godinom bila u
    zatvoru osuđena na giljotinu. Upravo beg iz zatvora Napoleonu je
    stvorio izvanrednu sliku o njoj. Živela je u „duhovitoj“ kući. Spolja
    je izgledala kao seoska, a unutra je bila nameštena u pompejskom stilu.
    Često je priređivala zabave , na kojima je Napoleon bio stalni gost.
    Sve
    žene koje su dolazile kod nje bile su zaista bogate i uticajne, udate
    za generale i političare. One se možda drže do drugačijih vrednosti od
    njegovih , ali one žive u istom svetu, u svetu revolucije. Bilo je
    neizbežno da Napoleon bude manje privržen Eženi Klari iz Marseja. U
    pismima joj je pisao da je isuviše mlada za njega i da je bolje da to
    uvidi sada nego kad bude isuviše kasno.

    A činjenica je bila da
    je Napoleon upoznao nekoga ko je do krajnosti uzbudio njegova osećanja.
    Bila je to Roz Boarne, Terezijina prijateljica. Tada je shvatio da su
    on i Eženi jedino zajedničko imali muzički ukus i nepravilno pisanje
    najjednostavnijih reči.
    Sada ga obuzima pravo osećanje ljubavi. Sada postaje muškarac. Ljubav ga uzima u svoje ruke!

    Sutra: fatalna ljubav [You must be registered and logged in to see this image.]
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 41
    Lokacija : Crna Gora

    Re: NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Postaj  viki on uto oľu 23, 2010 11:57 am

    [You must be registered and logged in to see this image.]

    Kada
    se nad Parizom, nad Francuskom uzdigao u svojoj visini „mali čovečuljak
    monumentalnog lica“, Napoleon upoznaje ljubav svog života. Upoznaje Roz
    Boarne, rođenom Tošer, kreolkom sa ostrva Martinik.
    Šest godina
    starija Roz,tada je bila udata.Njen muž, Aleksandar Boarne bio je
    obrazovan, lep, bogat, ali uobražen, egocentričan i neobuzdan prema
    ženama. Imali su dvoje dece Ežena i Hortenziju. On je ubrzo otišao da
    živi sa drugom ženom ostavivši Roz. Ona tada podnosi zahtev za zakonsku
    rastavu. U 22 godini, 1785. godine Roz je bila razvedena.
    U vreme revolucije1794. godine,Aleksandar Boarne biće giljotiran.Roz je ostala u siromaštvu sa dvoje dece.
    Izrazito
    lepa ,bila je crne puti i veoma se vešto belila. Stidno se smejala,
    kako bi sakrila svoje ružne zube. Imala je lepe oči i tih glas, koji je
    gotovo pevao. Njeni pokreti su oličavali svu njenu lepotu. Bila je
    vesele naravi, sa dozom ženskog lukavstva. Bila je i vrlo zgodna,a da
    nije bila lepa u gradu kao što je Pariz, ne bi postigla mnogo. Sve
    životne neprilike smatrala je zanimljivim i čudnim i mnogi su je
    smatrali najljubaznijom i najobrazovanijom ženom. Može se čak reći, da
    je živela da bi se zabavljala.
    Upravo ono što je vrlo zanimljivo
    jeste to da je prvi korak ka Napoleonu učinila Žozefina. Maštala je da
    se uda za finansijera, ali kako se on nije našao, zadovoljila se
    generalom. A Napoleon, poznat po tome, Roz nije zvao po svom imenu, već
    joj je prisećajući se junakinje komada „Gluv čovek“ dao ime Žozefina.
    Njeno srednje ime bilo je Žozefa, ali se njemu činilo isuviše grubo.
    U
    njoj je Napoleon našao lepu i vrlo upečatljivu ženu. Ona nije bila
    jedinstveni cvet prirode u koji je on nekada mislio da će se zaljubiti.
    Naprotiv, bila je prefinjena, elegantna i zanimali su je njegovi
    poslovi. A pre svega poticali su iz istog staleža, oboje su verovali u
    revoluciju i imali su isto mišljenje o osnovnim vrednostima.



    [You must be registered and logged in to see this image.]

    Napoleon
    je Roz upoznao u kući Terezije Talijen, zajedničke prijateljice i
    Rozine štićenice. On je tada imao 26, a njoj je već bilo 32 godine.Roz
    je na njega ostavila prilično jak utisak. Imala je onakav izgled, kakav
    je on bio predisponiran da voli, čak je jednom rekao da je bila „sva
    kao čipka“. Kuća u kojoj se Roz nalazila bila je opremljena više
    luksuznim stvarima nego potrebnim kućanskim predmetima. Uvek je kuću
    držala besprekorno čistom.
    Osim Terezije i Pol Baras je bio jedan od
    njihovih zajedničkih prijatelja. U Parizu su kolale priče da je ona
    Barasova ljubavnica. Čak je i Npoleon kada je to saznao počeo da
    izbegava Žozefinu. Međutim, njoj su nedostajale njegove posete, te mu
    je ona ubrzo pisala.
    „Više ne posećujete prijateljicu koja vam je
    naklonjena,potpuno ste je zaboravili. Grešite, jer ona vam je nežno
    privržena. Dođite na ručak sutra, u sedmi dan dekade. Želim da vas
    vidim i s vama razgovaram o vašim stvarima. Laku noć, prijatelju, grlim
    vas. Udovica Boarne“

    U zimu 1795. godine Napoleon je opet
    posećivao Žozefinu, međutim obuzet osećanjima ljubavi on se ipak trudio
    da se povuče. Razmišljao je o tome kako će to njegova štedljiva majka
    podneti. Kako će podneti ovu veselu udovicu skupog ukusa. Oštro je sebi
    prebacivao i govorio da ga ona ne voli i da će mu samo doneti tugu. Ali
    je od života on želeo nešto više od sreće . Više od svega želeo je
    Žozefinu.
    Što se nje tiče, nije bila toliko zaljubljena u Napoleona.
    Ali, smatrala ga je čudno privlačnim , smatrala ga je čovekom koji tako
    odlučno govori ono što misli. Bio je iskren i vrlo čudno,ali potpuno
    opravdavajuće za zaljubljenog muškarca,on je gledao samo nju. U januaru
    1796. godine Napoleon je prvi put spavao sa Žozefinom. Za nju je to
    bila još jedna zabava, ali za njega mnogo više. Sledećeg dana napisao
    joj je:
    „Probudio sam se pun sećanja na tebe. Tvoj lik i sećanje na
    jučerašnje opojno veče mojim čulima ne daju mira. Slatka i neuporediva
    Žozefino, kako čudno utičeš na moje srce! Da li si ljuta? Vidim li te
    tužnu? Da li si zabrinuta? Ako jesi onda je moja duša tugom ophrvana i
    onda prijatelj tvoj nema mira... Ali, nema mi mira niti onda kad se
    predajem dubokom osećanju koje me nadvlada i kad s tvojih usana i srca
    crpem plamen koji u meni gori. Ah! Sinoć sam jasno shvatio da je slika
    koju sam imao o tebi potpuno drugačija od stvarne tebe! Ti odlaziš u
    podne i ja ću te videti za tri sata. Do tada, mio dolce amor, hiljadu
    poljubaca; ali ne ljubi me jer tvoji mi poljupci žežu krv.“



    _________________prenesen text
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 41
    Lokacija : Crna Gora

    Re: NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Postaj  viki on sri oľu 24, 2010 10:22 am

    [You must be registered and logged in to see this image.]

    Žozefina
    je bila jako iznenađena kada je dobila pismo u ovakvom tonu. Tretirati
    krevet kao nešto više od prolaznog zadovoljstva u njenom društvenom
    krugu smatralo se lošim ukusom ili lošom šalom. To je kvarilo i zabavu
    i zadovoljstvo. Međutim, posle ovoga Žozefina mu je postala još draža i
    vrednija ljubavi, zato što je bila „iskusna“. Iako je ženu poput nje
    mogao imati za ljubavnicu, ali kako je uvek igrao po pravilima, želeo
    je da sve radi metodično i odmah je razmišljao o braku. U svom eseju
    pisao je da „razum treba da upravlja strašću“, želeo je više od ičega
    da se oženi i da preuzme odgovornost prema republici.
    Molio je
    Barasa, glavnog direktora, da mu se dodeli komanda nad armijom u
    Alpima. Međutim, Baras ga je odbio jer je smatrao da je bolji u
    unutrašnjosti. Ali, kada je saznao da će se oženiti Žozefinom, njegov
    zahtev prikazao mu se u novom svetlu. U njemu je video dva korisna
    savetnika, jer su oboje bili aristokratskog porekla, a on je tek stupio
    na vlast i tako je mogao da prikrije sumnje u svoju političku odanost.
    Žozefina
    je Napoleonu bila prva žena koju zaista voli. Ne može se voleti bez
    strasti, ali može se biti strastan bez ljubavi. Izgleda da je njegova
    strast bila takva.
    “Onaj dan kad mi budeš rekla –manje te volim- ,
    biće moj poslednji dan. Kad bi moje srce moglo da voli bez uzajamne
    ljubavi, ja bih ga sopstvenim zubima raskidao“.

    Za Napoleona su govorili da voli kao što jede žureći se, gušeći se, gutajući zalogaje. I takav će biti celog svog života.
    Bračni
    ugovor sklopljen je 9. marta 1796. godine. Možda su oboje uzajamnim
    nemim pristankom pretpostavljali slabiji građanski brak nego crkveni
    koji je bio suviše jak. Žozefinin beležnik Ragido (koji ih je i venčao)
    govorio je Žozefini: „Ovo je velika greška i s toga će te zažaliti.
    Činite nešto sasvim suludo udajete se za čoveka koji ima samo svoj mač
    i šinjel.
    Bračni ugovor bio je dosta nepovoljan za Napoleona. Nisu
    imali zajednička dobra i ugovoreno je da će on morati doživotno da
    plaća svojoj ženi 1500 livri godišnje. Venčali su se u pozlaćenom
    salonu nekog plemića, koji je služio kao prostorija za venčavanje.
    Njihovi svedoci bili su Baras, Talijen i Žerom Kalinle, Žozefinin
    advokat. Žozefina je bila u prelepoj muslimanskoj haljini, a Napoleon
    je zapažen u svojoj zlatno izvezenoj uniformi, praćen ađutantom
    Lemoroom.



    [You must be registered and logged in to see this image.]

    Kao
    venčani poklon Napoleon je Žozefini dao jedinstvenu ogrlicu od zlata
    istkanog u niti o kojoj je visila pločica. Na njoj je bilo ispisano
    AUDESTIN.
    Napoleonu i Žozefini venčani poklon od Barasa bila je
    Alpska armija. Žozefina je na početku bila jako uznemirena, jer nije
    volela da tako meša ljubav i politiku. Čak je jedne noći, optužila
    Napoleona da on želi da se oženi njome samo da bi dobio vojnu komandu u
    Italiji.
    “Kako, kako možeš gajiti takvo nisko osećanje? Ne moguće je
    biti slabiji ili pasti niže. U čemu je tvoja moć neuporediva Žozefino?
    Šaljem ti tri poljupca, jedan na tvoje srce, jedan na tvoja usta, jedan
    na tvoje oči.“

    U ovom pismu vidi se koliko joj je Napoleon bio
    privržen. Ono što je nju uznemiravalo bila je njegova strastvenost i
    činjenica da je on vrlo zahtevan i da će očekivati da ona bude samo
    njegova.
    Jednoj svojoj prijateljici Žozefina je rezimirala svoja osećanja.

    „Pitaćeš
    me, Voliš li ga? Pa,... ne. Osećaš li averziju prema njemu? Ne. Ono što
    osećam je ravnodušnost: to me nervira, u stvari religiozni ljudi to
    smatraju najtežim od svih stanja“.

    A Napoleonova osećanja prema
    tek venčanoj supruzi opisana su u pismima koja joj je on slao čim nisu
    bili zajedno. Svaki njen hir njemu je bio sveti zakon. Njegova najveća
    sreća je to što može da je vidi. Ona je divna i graciozna. Slava ga je
    privlačila samo ukoliko se to sviđalo Žozefini i laska njenom
    samopoštovanju. A Napoleona su uvek uznemiravala Žozefinina osećanja
    prema njemu. On je uvek bio sa njom, u mislima ponajviše. Ne prođe ni
    jedan sat kada je bez nje, a da on ne izvadi iz džepa njen minijaturni
    porteret. Osećao je da ga ona ne voli tako duboko kao on nju.


    Jednom joj je napisao :“Ne tražim ja ni večnu ljubav ni vernost nego jedino istinu, neograničenu iskrenost“.
    Njena
    deca, a pogotovo Hortenzija nije bila za to da se njena majka ponovo
    uda jer je mislila da će ih onda manje voleti. Bez obzira na njihove
    misli, Napoleon je mnogo voleo decu, a posebno njenu i pokušavao je da
    im udovolji na sve načine.



    Medeni mesec dvoje zaljubljenih trajao je čitava dva dana i dve
    noći. Čak i ta dva dana Napoleon je proveo duboko zadubljen u knjige i
    Žozefina nikako nije mogla da ga odvuče od njih. Govorio je
    „Strpljenja, draga moja. Imaćemo vremena da vodimo ljubav kada pobedimo
    u ratu“.

    Napoleon nije bio samo general u službi Republike, nego
    i duboko zaljubljen čovek koji se tek oženio. Čim je stupio u armiju za
    operacije u Alpima, svima je naivnim ponosom pokazivao minijaturni
    portret svoje žene. U tom ratnom kovitlacu, pisao je dve vrste pisama,
    jedno direktorima, suvo i činjenično, navodeći broj zarobljenih zastava
    a drugo Žozefini, u kojem je izlivao svoja osećanja. Inspirišući
    Napoleona, Žozefina je bila srce italijanskog pohoda.
    „U sred
    poslova, na čelu vojnika ili hodajući logorom, samo je moja obožavana
    Žozefina u mom srcu, samo ona zaokuplja moj um i moje misli. Ako do
    tebe odlazim brzinom nabujalih voda Rajne, to je zato da bih te ponovo
    video. Ako usred noći ustanem da radim, to je zato da ubrzam za
    nekoliko dana dolazak moje slatke ljubavi“.

    S nestrpljenjem je
    očekivao prvo pismo svoje žene. Dugo je čekao, jer je Žozefina mrzela
    pero i hartiju. Njegova sujeta nije bila pogođena, ali je trpeo bol.

    „Ti
    mene oslovljavaš sa vi!“ Eksplodirao je u odgovoru na njeno prvo pismo.
    „Vi tebi! Ah, zlico, kako si mogla da napišeš to pismo? A zatim, od 23.
    do 26. ima četiri dana. Šta si radila kad nisi pisala svom mužu? Ah,
    draga moja, zbog tog vi i onih četiri dana žao mi je što ne posedujem
    onu moju staru ravnodušnost. Teško onom ko je uzrok ovome. Vi! Vi! Šta
    će još biti za dv nedelje!“

    Nije bila zaljubljena u njega, a
    njena kratka pisma posedovala su vrlo malo topline. Zabrinutost za
    njena osećanja, pogađala je Napoleona.
    „Od pomisli da je mojoj
    Žozefini možda teško, od pomisli da je možda bolesna i nadasve od
    okrutne misli da me možda manje voli, zamire mi duša, obeshrabren sam,
    tužan, pa čak nemam hrabrosti ni za bes i očaj „. „Nema pisma od tebe.
    Dobijam pismo samo svaka četiri dana. Ali, da me voliš, pisala bi mi
    dvaput na dan. Međutim, ti moraš da čavrljaš s tvojom gospodom
    posetiocima u deset ujutro, pa onda slušaš isprazne razgovore i smešne
    gluposti stotinu kicoša do jedan sat posle ponoći. U zemljama gde ima
    iole morala, svi su do deset uveče već kod svojih kuća. Ali u tim
    zemljama žene pišu svojim muževima, misle na njih, žive za njih. Zbogom
    , Žozefino, za mene si ti jedno neobjašnjivo čudovište“. „Svakim danom
    te sve više volim. Osustvo leči male strasti, a velike još povećava“.

    Želeo je da mu se supruga pridruži u Italiji.
    Vrlo brzo postaje kralj Lombardije, skrhan jer ga Žozefina ne posećuje.
    „Za pet dana biću u Parizu i već dvanaestog dana vraćaću se mojoj
    vojsci. Bez tebe sam ovde beskoristan. Drugima ostavljam ženju za
    slavom i služenje patriji; ovo izgnanstvo me guši; ne mogu smireno da
    razmišljam o tome kako da tučem neprijatelja, kad moja ljubljena pati i
    kad je bolesna... Suze mi se slivaju na tvoju sliku; samo je ona uvek
    uz mene“.

    prenesen text
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 41
    Lokacija : Crna Gora

    Re: NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Postaj  viki on čet oľu 25, 2010 2:17 pm

    Jedini dokaz njegovog uverenja da je Žozefina
    zaljubljena u drugog bio je ton u njenim pismima i činjenica da mu se
    nije pridružila u Italiji. Dobro je predosećao. Radilo se o poručniku
    Ipolitu Šarlu. Bio je tri godine mlađi od njega i vrlo dobar vojnik.
    Sve oko njega impresionirale su njegove lepe crte lica i eleganicija
    frizerskog šegrta. Žozefina je u njemu pronašla dosta sličnosti. Oboje
    su voleli finu, skupu i elegantnu odeću. Druga stvar koja se njoj
    toliko svidela bila je što je znao da se smeje. Napoleon je često bio
    veseo,ali se nije mnogo šalio.
    I ono što je najbitnije i u čemu je Napoleon toliko manjkao bilo je slobodno vreme.
    Ipolit
    je bio lep, duhovit i imao je puno vremena za Žozefinu,a to je
    doprinelo da se ona zaljubi. Tada Napoleon u svojim pismima snažno
    insistira na Žozefininom dolasku, a ona shvativši da ne može da odlaže
    svoju posetu odlazi kod njega.

    Konačno je bio srećan, napokon ju je imao pored sebe, video je da je zdrava, ali nažalost nije bila trudna i malo se razočarao.
    „Pre
    nekoliko dana mislio sam da te volim, ali otkako sam te video volim te
    hiljadu puta više. Otkako te znam obožavam te svaki dan sve više, što
    pokazuje da je neistina La Brijerova maksima Ljubav dolazi iznenada“.

    On, koji je sve primećivao, bio je slep za Žozefinina osećanja prema Šarlu.
    „Kada je Žozefina u blizini ja vidim samo nju“.
    A ona je svoja osećanja vešto prikrivala i njemu nije davala nikakav povod za sumnju.

    Kada je bio na bojnom polju pisao je još strasnija pisma.
    „Da
    s tvog tela skinem i poslednji sloj šifona, tvoje papuče, sve, a onda
    kao u snu o kojem sam ti pričao... da te podignem, prigrlim, zarobim te
    u mom srcu! Zašto to ne mogu? Mnogo toga je nesavršeno u zakonima
    prirode“.

    Žozefina je još na početku uvidela njegovu
    posesivnost, ali je sada bila tako nepripremljena na njegove ispade kao
    i austrijski generali za njegov način ratovanja.
    „Moj muž me ne voli, on me obožava. Ja mislim da će on poludeti“.

    Italijanima
    se s ponosom hvalio svojom ženom. Priređivao je večere kojima je ona
    prisustvovala, priređivao joj je obilaske značajnih gradova, odlazio je
    na opere i balove gde je paradirala u svim bezbrojnim pariskim
    haljinama. Ali, ipak ona je pisala svojim prijateljima u Parizu da joj
    je dosadno i da želi da bude sa njima.



    Usred ovih zabava njegov brak sa Žozefinom
    bio je podvrgnut ispitivanju porodice Buonaparte. Nije naišao na
    njihovo odobravanje. Ozbiljnim i skromnim ostrvljanima nije se sviđala
    ova emancipovana , lakoumna Parižanka. Njihov osećaj za štedljivost bio
    je povređen njenim bezbrojnim novim haljinama sašivenim sa najvećom
    elegancijom i najmanjom količinom materija, njihov konzervatizam bio je
    šokiran njenim frizurama.
    Šokiran je bio i njihov osećaj za
    pristojnost zbog pariskih prijatelja koje je ona dovela u Italiju kako
    bi prekratila dosadu. Za sve su mogli da joj progledaju kroz prste, ali
    za jednu stvar nisu mogli. Užasno ih je uznemirilo prisustvo Ipolita
    Šarla, koji je razmenjivao tajne poglede i osmehe sa Žozefinom.
    Napoleonu
    je teško palo što niko iz njegove porodice nije voleo Žozefinu.
    Žozefina nije još bila zaljubljena u svog strogog i posesivnog muža,
    ali Napoleon je imao ljubavi za oboje. Najlepši plodovi pobede bila su
    upravo svakodnevna viđanja sa njom i uživanje u njenom naručju.
    Kada
    se vratio iz Italije Napoleonu je dodeljen novi posao. Bio je
    zapovednik Armije protiv Engleske. Dok su se skupljale flota i armija,
    sa Žozefinom je stigao u Tulon. Još je bio jako zaljubljen ali njegova
    sreća bila je pomućena jer joj nije podario dete. Posle njegovog
    odlaska, ona će otići u banju u Vogezima gde se verovalo da sumporne
    vode podstiču plodnost. Polako je postajala sve privrženija Napoleonu,
    čak je prestala da se viđa sa Ipolitom. Želela je da pođe sa suprugom u
    Egipat, ali on je negodovao.

    U nekom trenutku upitao je jednog od svojih generala, Aleksandra Dimu,
    „Da li vi vodite svoju ženu , Dima? „Ne, pobogu! Samo bi mi bila na
    smetnji!“ „Ako tamo budemo maorali da ostanemo nekoliko godina“, obećao
    je Napoleon „poslaćemo po svoje žene“

    U oktobru 1798. godine
    Napoleon je mogao biti sasvim zadovoljan svojim četveromesečnim
    boravkom u Egiptu. Brzo ga je zauzeo, a zahvaljujući improvizovanim
    zabavama, koncertima, pozorišnim predstavama, njegovi vojnici nisu se
    demoralisali. Međutim, ovo razdoblje sreće bilo je vrlo kratko. Velika
    izdaja koja ga je učinila velikom budalom, došla je upravo od njegove
    ljubavi.
    Ceo Pariz bio je siguran u to da su Žozefina i Ipolit
    ljubavnici. A Napoleon, jednostavno nije mogao da veruje u to. I kada
    se raspitivao o Ipolitu, shvatio je da će ga ubiti, a onda je počeo da
    šiba i po Žozefini. „Razvešću se od nje pred očima celog sveta“.



    Ogromnu tugu je spustio na papir , u pismu svome bratu Žozefu.
    „Veo
    je na užasan način strgnut. Ti si mi jedini preostao; dragoceno mi je
    tvoje prijateljstvo... Sporazumi se da po povratku imam kuću ili blizu
    Pariza ili u Burgundiji... Umoran sam od ljudske prirode. Potrebno mi
    je da budem sam i izolovan. Velika dela ostavljaju me hladnim. Sve je
    presušilo. Slava mi je dosadila.“.

    Međutim pismo je presreteno i
    objavljeno u Londonskom listu Jutarnja hronika. Napoleon je postao
    predmet ismevanja celog Pariza. Mrzeo je da od njega prave budalu i
    odmah je tražio način da se izvuče. Iz Egipta nije mogao da započne
    razvod i zato se odlučio na mnogo smeliji potez. Među 300 francuskinja
    koje su pratile njegovu vojsku kao krojačice i pralje, bila je jedna
    zgodna plavuša iz Karkasana, Polina Fures. Napoleon ju je uzeo za
    ljubavnicu i sa njom je javno izlazio u javnost, a u Pariz stiže vest
    da novi osvajač Egipta ima Kleopatru. Posle Žozefininog neverstva
    Napoleon se 16.oktobra 1799. godine vratio u Pariz, u luksuzno
    preuređenu kuću. U njoj nije bilo Žozefine. Doneo je definitivnu odluku
    da se razvede. Međutim , kada se Žozefina vratila moleći zajedno sa
    decom za oproštaj, plačući sedeći pred vratima njegove sobe, Napoleon
    je popustio i oprostio. Optuživao je sebe da je slabić, a po
    korzikanskim merilima je i bio. Posle ovoga počeli su da žive u
    srećnijim međusobnim odnosima.
    sutra: prvi konzul!

    prenesen text
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 41
    Lokacija : Crna Gora

    Re: NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Postaj  viki on pet oľu 26, 2010 10:03 am

    [You must be registered and logged in to see this image.]

    Napoleon postaje poznat kada je postao Prvi konzul. Do tada je bio
    dvodimenzionalni lik – neki su ga oslovljavali sa „Leopon“ ili „Neopol“.
    Sada
    se dosta raskrupnjao. Ramena su mu bila široka i noge lepog oblika.
    Njegova telesna građa bila je energična. Na konju je sedeo kao vreća
    krompira, morao je da se nagne napred da bi održavao ravnotežu. Često
    je govorio da mu je puls mirniji i tiši nego kod većine muškaraca. Bio
    je visok 150 centimetara, stopala su mu bila mala, vrat kratak, ruke su
    mu bile male, a prsti tanki i lepo oblikovani.
    Napoleona su skoro
    svi smatrali vrlo zgodnim muškarcem. Stanovao je u starom osmosobnom
    apartmanu Luja XVI na prvom spratu palate Tiljeri. Noću je odlazio u
    Žozefinine odaje u prizemlju. Spavali su u bračnom krevetu od
    mahagonija, smeštenim u niši ukrašenoj zavesama u svetloplavoj ložnici.
    Njegov dan počinjao je u 6, 7 sati ujutru tada bi ga probudio njegov
    lični sluga. Vruće kupke i vatre od cepanica u kaminu bile su njegova
    velika zadovoljstva. Napoleon se uvek sam brijao i radio na ličnoj
    higijeni. Imali su zajedničkog frizera.

    Najzad je počeo da
    obraća pažnju na oblačenje. Bio je jako štedljiv. Uglavnom je nosio
    flanelsku potkošulju, bele vrlo kratke gaće, platnenu košulju, bele
    svilene čarape, čakšire bele od kašmirske vune i cipele s malim
    pozlaćenim kopčama. Oko vrata je uvek imao kravatu od muslina, a preko
    košulje poduži prsluk od kašmirske vune, dugački kaput ili mundir.
    Posle 1802. godine počeo je da nosi sasvim jednostavan crni dvorogi
    šešir, na kojem je bila mala trobojka. Živce je opuštao mirisanjem
    duvana i sisanjem komadića likviricije. Voleo je jednostavnu trpezu i
    Parižani su često pravili viceve na njegov račun. Jeo je brzo i
    umerenim količinama. Ceo obrok završavao bi za 20 minuta. Prema svojoj
    posluzi obraćao se s dužnim poštovanjem.

    Kada je bio srećan često bi pevao jednu od njegovih omiljenih pesama:
    Ah ! c eu est fait, je me marie. *
    Po
    završetku svih poslova voleo je da ode u pozorište , a kada su on i
    Žozefina imali goste on bi već oko 11 sati dao znak za razlaz. Noću je
    naročito pazio da se pogase sve sveće jer nije podnosio ni najmanje
    svetlucanje.
    Od svih ljudi oko njega, najvažnija mu je bila
    Žozefina, s kojom se posle povratka iz Egipta smirio i skrasio u srećan
    period bračnog života. Ne samo da je zavoleo svoju Kreolku, već je bio
    zaljubljen u njen karakter. Divio se njenoj brizi o deci,a još više
    pažnji i nesebičnoj pomoći koju je pružala prijateljima, osiromašenim
    rođacima i umetnicima koji su ostali bez posla. Govorio je :
    „ Ja samo dobijam bitke, a Žozefina svojom dobrotom zadobija srca ljudi“.

    A što se tiče Žozefine, ona je sada bila zaista zaljubljena u svog muža i razumela ga je više nego iko drugi. Pisala je majci.

    „Bonaparta... vašoj kćeri pruža veliku sreću. On je dobar, ljubazan, jednom rečju šarmantan čovek“.

    Napoleon
    je počeo polako da se zanima za odeću svoje žene, a nekada nije mario
    ni za svoju. Žozefinina glavna mana bila je ekstravagancija. Novac je
    trošila uglavnom na odeću i nakit. I njena rasipnost razjarivala je
    štedljivog Napoleona. To je bila jedina stvar zbog koje ju je
    neprekidno grdio.
    Viđali su se najčešće za vreme perioda od dan i po
    na kraju svake dekade, desetodnevne republikanske sednice. Odlazili su
    u trospratnu kuću Malmezan, koju je Žozefina vodila jednostavno. Uvek
    bi svirala harfu ili se bavila ručnim radom. Bila je srećna što je
    uspela da pobegne od službenih zabava, govorila je: „Stvorena sam za
    ženu nekog ratara“.

    Odrasla na cvetnom ostrvu, Žozefina je
    jako volela cveće, tako da je u svojoj kući priređivala do tada
    nepoznate vrste cveća. Naročito se interesovala za ruže, te je zasadila
    više od 200 vrsta i tragala za načinom kako da ih duže održi. Ona je
    jednostavno u svojoj bašti tragala za onim što joj je stvarni život
    uskratio. Dok je Napoleon bio u Egiptu, ona je boravila u stanu sa
    svojim prijateljicama i tada je doživela nezgodu koja joj je ostavila
    pečat za ceo život. Lekari su strahovali da ona nikada više neće moći
    da ima dete. Napoleonu je to nedostajalo. Ali taj nedostatak dobro je
    nadoknadđivao pozivajući svoje bratance, bratanice, sestriće i
    sestričine.

    *Ах,готово је,ја се женим.

    On je ostao isti onaj Korzikanac. Pio je isto , voleo je staru
    odeću, a ne novu, lako se vezivao za ljude i za stvari. Ukratko, to je
    bio lični život tj. početak života Prvog konzula.Njegov porodičan i
    društveni život sada je bio vrlo prijatan. Njegova unutrašnja smirenost
    počela je da poprima spoljašnje znake, jer su njegovo lice i telo sada
    počeli da se popunjavaju.
    2. decembra 1804. godine Napoleon dobija
    titulu Imperatora i Cara Francuske. Narod je to smatrao sigurnim
    načinom da se uspostavi mir i spokojstvo u Francuskoj. Žozefina je bila
    skoro jedina koja se protivila planu da se Napoleonu da titula cara.

    „Niko neće razumeti potrebu koja leži iza toga, svi će je pripisati ambiciji i ponosu“.

    I
    njena procena bila je savršeno tačna. Međutim, njen pravi razlog
    protivljenju bio je to što mu ona još uvek nije rodila dete i ona se
    plašila da će on izabrati ovaj trenutak da se razvede od nje. Napoleon
    je to zaista mislio i verovao je da će politički pametno biti da se
    ponovo oženi. Ali on je Žozefinu voleo.

    „Odbaciti ovu dobru
    ženu zato što se ja uzdižem u svetu. Da su mene bacili u tamnicu i
    proterali, ona bi sa mnom bila i podelila moju sudbinu. Zato što
    postajem moćan , treba li zbog toga da je oteram? Ne , to prevazilazi
    moju snagu. Ja sam muškarac, ja imam ljudska osećanja. Nije mene
    oštenila tigrica“.

    I nije to uradio. Njegov glavni cilj u
    Carstvu bio je da izvozi slobodu, ravnopravnost i pravdu i suverenitet
    naroda i da posredno doprinese slavi Francuske.

    sutra: sporedne ljubavi

    prenesen text
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 41
    Lokacija : Crna Gora

    Re: NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Postaj  viki on sub oľu 27, 2010 11:26 am

    Ono od čega nijedan Italijan ne može pobeći
    je vrela krv. A Napoleon je bio pravi dokaz italijanskog don Žuana.
    Imao je sentimentalne ljubavne veze, pored Žozefine i sa mnogim drugim
    ženama istaknutim ili ne, na vrhu ili na dnu društvene lestvice. Bilo
    ih je sedam.
    Bila je to Polin Fure, ljubavnica u Kairu, dve glumice
    gospođica Žorž i kontraalt Đuzepina Grasini, dve dvorske dame, gospođa
    Dišatel i gospođa Denuel, jedna mlada dama iz Liona Emilija Pelapra i
    poljska kontesa Marija Valevska. Bile su mlade, ne glupe,sa dosta
    snažnih i strastvenih osećanja.

    ♦️Žozefin Vajmer , na pozorišnim
    daskama poznata pod imenom gospođica Žorž, nije imala ni dvadeset
    godina kad ju je Napoleon upoznao, tu krupnu, jedru devojku blistavih
    tamnih očiju. Smatrao ju je najboljom glumicom u Parizu .
    „Gospođica Dišonoa svira na žicama mog srca,a gospođica Žorž podstiče moj ponos“.
    Napoleon
    je po običaju za svoju novu prijateljicu stvorio novo ime – Žoržina – a
    i nov tip podvezice napravljene od lastiša umesto podvezica na kopče,
    koje je Napoleon s teškom mukom otkopčavao i zakopčavao.
    Napoleon je
    u prisustvu dama bio nespretan. Kad je podlegao dražima
    Marija-Antoanete Dišatel, dvorske dame sa predivnim tamnoplavim očima i
    dugačkim, svilenkastim očnim kapcima, jedino što je mogao da učini bilo
    je da se nagne preko njenog ramena kod stola sa bifeom i kaže„Ne bi
    trebalo da noću jedete maslinke, nije to dobro za vas“.
    A onda , obraćajući se lepoticinoj susetki rekao je ;
    “A
    vi, gospođo Žino, vidim da ne jedete maslinke? Potpuno ste u pravu. I
    dvostruko u pravu što ne imitirate gospođu Dišatel koja je neuporediva“.

    Napoleonova
    veza s gospođom Dišatel strahovito je žalostila Žozefinu. Plakala je,
    preklinjala ga, svoju decu nagovorila da mole Napoleona da prekine s
    tom mladom ženom.
    On se isprva ljutio, ali kasnije, kad se prva
    strast smanjila, počeo je da uviđa koliko povređuje svoju ženu. Nakon
    nekoliko meseci kazao je Žozefini da se njegova strast potrošila i čak
    ju je zamolio za pomoć da prekine tu vezu.

    ♦️Najmanje lepa, ali najosećajnija, najodanija i najstrastvenija Napoleonova ljubavnica bila je Marija Valevska.



    Kao mlada devojka Marija je živela sa majkom, petoro braće i
    sestara u Kijernoziji, u „sumornoj velikoj kući punoj slepih miševa“.
    Pohađala je samostansku školu i bila izbačena zbog svoje „manije za
    politiku“. Marija je žrtvovala svoje snove o ljubavi i udala se za
    čoveka četrdeset devet godina starijeg od sebe. Marija je imala slike
    Napoleona na svojim zidovima, među ostalim svojim herojima, jer ona se
    borila protiv razarača Poljske: Rusije i Pruske. Obučena u seljačku
    nošnju, otišla je na njegov doček, a kad je njegova kočija prolazila
    pored nje, pružila mu je buket cveća.
    „Dobrodošli , Sire, hiljadu puta dobrodošli u našu zemlju... oduševljena je cela Poljska što oseća vaš korak na svom tlu.“
    Kad je kočijaš ošinuo konje, Napoleon se okrenuo prema Diroku „ovo je dete izuzetno dražesno – savršeno.

    Napoleon
    se s tim detetom opet sreo na jednom balu u Varšavi. Imao je trideset
    sedam godina Mariji je bilo dvadeset. Privukla ga je njena plava
    kovrdžava kosa, širom razmaknute plave oči, njen mladalački plamen.
    Posle bala poslao joj je poruku:
    „Video sam samo vas, divio sam se samo vama, želim samo vas.

    Vodeći Poljaci, željni da Napoleona vežu uz svoju zemlju, s odobravanjem su posmatrali i Mariju čak ohrabrivali.
    Prema
    njenim Memoarima napisanim u punom jeku epohe romantizma, Napoleon je
    napravio užasnu scenu i s „divljim izgledom“ besno bacio na pod svoj
    sat pa povikao,
    „Ako nastavite da i dalje odbijate moju ljubav, vaš ću narod pretvoriti u prah, kao ovaj sat pod mojom petom.“

    Marija
    je zaista popustila. Možda je bilo tako, zato što je Napoleon zaista
    znao da u svom udvaranju bude nestrpljiv kao i u svemu drugom, ali ipak
    ostaje pod sumnjom da je pretio poljskom narodu, jer je već imao na umu
    da ih ponovo učvrsti, a što se tiče Marije, ona je sama već bila
    odlučila da i po drugi put korača stazom odvažnosti.
    Napoleon je
    voleo Mariju samo onako kako muškarac srednje dobi voli devojku, ali i
    kao što oslobodilac voli hrabrog rodoljuba. „Mali patriota“, zvao ju je
    i njegovo prvo pismo nakon povratka u Pariz počinje sa „Ti koja toliko
    voliš svoju domovinu“. Kao da je u ovoj dvadesetogodišnjoj devojci,
    koja je sanjala o slobodi Poljske, ugledao samog sebe kad je bio mladi
    Korzikanac.

    Nije mogao da zaboravi Mariju. Čast i republikanizam izmešali su se
    sa strašću i ovu učinili jednom od najvažnijih veza u njegovom životu.
    „Misli o tebi uvek su u mom srcu i tvoje ime je često na mojim usnama“.

    Godine 1810. Marija mu je rodila sina, Aleksandra. Napoleon, oduševljen
    što je najzad otac, veoma se trudio oko svog sina i insistirao da ga
    vode na vazduh svadi dan, bilo kiša ili sunce. Nastavio je da posećuje
    Mariju kad su ga događaji naveli u blizinu Varšave, a Marija mu je i u
    nedaći ostala verna.


    ljubav prema znanju

    Napoleona su
    proganjala dva straha od monarhije: od ljubavnica i od Versaja, a kao
    što se zakleo da nikada ne podlegne uticajima žena, tako se zakleo da
    kad bude gradio nikada ne bude ekstravagantan. Uvek je pazio na
    novčanik i jedino što je sagradio bila su dva mala pozorišta. Njegovo
    najoriginalnije zdanje bio je hram u čast Velike Armije. Na njemu su
    uklesana imena svakog vojnika koji se borio u Austriji i Nemačkoj. Što
    se tiče stila, voleo je boju, pokret i istorijsku preciznost. Voleo je
    muziku i najčešće je pevao izvan tonaliteta, ali je bio muzikalan.
    Često je odlazio u pozorište i operu.
    „Opera je sama duša Pariza, kao što je Pariz duša Francuske“.
    Podjednako
    je voleo i dobru uzbudljivu knjigu, a omiljeno narativno štivo bila je
    narativna istorija ili kako bi on rekao: „istorija za muško srce“.
    Njegova pokretna biblioteka, smeštena u police od mahagonija,
    sadržavala je dela o istoriji skoro svake zemlje i vremena. Napoleon je
    jako voleo Ilijadu dok je Odiseju smatrao mnogo inferiornijim delom.
    Ono što mu je zaista prijanjalo srcu bili su romani i to naročito oni
    koji su opisivali snažne ljubavi. Voleo je uglavnom tragične krajeve.
    Ali knjiga koju je najviše voleo bila je Vert-Vert od Luja Gresea,
    parodija junačke pesme. I odatle upravo polazi Napoleonov smisao za
    humor. Cenio je tako lako štivo i tu lepršavost. Od svih umetnosti ,
    voleo je najviše tragičnu dramu, jer je veličala čast i hrabrost . Kao
    mlad voleo je tragedije koje se završavaju u krvoproliću: „Glavni junak
    mora da umre“, pričao je. Ali kako je postajao stariji sklonost ka
    krvoproliću je bledela. Kao vladar Francuske, Napoleon je hteo da
    podstiče književnost. Godine 1810. uveo je cenzuru knjiga da bi sačuvao
    svoje principe. Povukao je zabranu pozorišnih komada kao što su Tartif,
    Polinkt, Atali i Cina, zbog dela „Le pire des Etats, c est L Etat
    populaire“.
    *najgora drzava je narodna drzava*
    U svakom slučaju
    stil ampir-stil iz doba carstva, veruje u pravila i stavlja društvo res
    publika – ispred pojedinca. U umetnosti postoje uočljivo raspoloženje
    časti, patriotizma i sloge, stil oličava slavljenje hrabrosti i
    samoodricanja, prijateljstva i porodice.


    sutra: moskovska saga

    prenesen text
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 41
    Lokacija : Crna Gora

    Re: NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Postaj  viki on ned oľu 28, 2010 10:00 am

    [You must be registered and logged in to see this image.]

    Trijumfalni
    lukovi, zlatna i ljubičasta prestona dvorana, Prava čoveka poklanjam
    Evropi, sve je to na neki način bilo krhko kao najnovija produkcija u
    Operi. Napoleonu je bilo jasno da će ova i ostala dela trajati samo ako
    bude mogao da postigne trajni mir u Evropi. Ali bilo je teško. Na
    dvorovima su ga mrzeli, a niko toliko kao Englezi koji su se smejali
    njegovoj tituli, cara i zakleli se da će rasturiti carstvo.
    Tražio
    je saveznike na kontinentu. Pokušao je da se sprijatelji s austrijskim
    carom Francom, a onda sa pruskim carom Fridrihom Vilhelmom, ali
    bezuspešno. Odlučio je da povrati veliku prusku saveznicu i tada se
    prvi put sastaje sa Aleksandrom, carem svih Rusa.

    Aleksandar je
    bio lep, plavook mladić, kovrdžave kose, imao je trideset godina, bio
    je stidljiv, detinjast i prilično mlak za jednog cara. To je verovatno
    posledica preterane privrženosti Katarine Velike njegove babe i njegove
    prelepe majke.
    Napoleon ga je smatrao fizički privlačnim: „Da je
    Aleksandar žena, mislim da bih se u njega strastveno zaljubio“, i
    pomislio je da bi Aleksandar bio njegov prijatelj za ceo život.

    „Zašto ga ranije nisam upoznao¬?“, pitao se Aleksandar. „Veo je strgnut
    i prošlo je vreme grešaka“. Aleksandar je pozvao Napoleona kod njega da
    pijuckaju kineski čak i tada su potpuno sami sklopili mirovni ugovor;
    „Ja ću biti vaš sekretar, a vi ćete biti moj:“

    Računao je da će njegovo prijateljstvo s Aleksandrom pružiti Evropi
    dug period mira. Ali, svako prijateljstvo velikih državnika ne može
    dugo da traje. Traje dok se njihovi interesi ne mimoilaze. Napoleon, za
    koga je prijateljstvo značilo sve ili ništa, nije mogao da shvati zašto
    ga je Aleksandar ostavio na cedilu. Svaki vladar koji drži do sebe
    zauzeće se za prijatelje i principe. Šta je onda Aleksandar?. Nazivao
    ga je smutljivcem, spletkarem i vizantijskim Grkom.
    Osećao je
    veliko lično razočarenje i snažno političko nezadovoljstvo . Ali, ne
    postoji li neka druga veza, jača i dugotrajnija od prijateljstva.
    Postoji , brak je mogao da učvrsti jedan savez, brak vezuje dvoje
    ljudi, brak bi mu mogao dati sina i naslednika. Napoleon je sa čežnjom
    počeo da misli o nasledniku. Bio je i dalje zaljubljen u svoju ženu. U
    oktobru 1809. godine odlučio je da žrtvuje svoja osećanja prema
    Žozefini i njena prema sebi. Situacija je sada bila tako ozbiljna da se
    morao oženiti i jedino na taj način naći put ka miru. Pre nego što se
    vratio u Francusku , naredio je da se zazidaju vrata koja povezuju
    njegov i Žozefinin stan. 30. novembra 1809. godine , Napoleon je rekao
    Žozefini da će njihov brak biti poništen.
    „Ja te još volim“, kazao je, „ali u politici ne postoji srce, nego samo glava“.
    Crkveni
    sud odobrio je poništenje njihovog braka. 15. novembra, nakon četrnaest
    godina, Žozefina je izašla iz Napoleonovog života. Napustila je
    Malmezan. Napoleon je iz Milana pozvao Ežena da dođe i uteši je. Mesec
    dana posle njihovog rastanka pisao joj je :“Jako želim da te vidim, ali
    moram da budem siguran da si jaka, a ne slaba. I ja sam malo slab i to
    me čini užasno nesrećnim.

    U međuvremenu, je svog ambasadora u
    Sankt Peterburgu zamolio da pošalje izveštaj o Aleksandrovoj sestri
    Ani, na koju je već bacio oko. „Počnite od principa da ono što je
    potrebno jesu deca. Obavestite me kada ona može da postane majka, jer u
    sadašnjim okolnostima čak i šest meseci ima važnu ulogu.“
    22. novembra Napoleon je tražio od ruskog cara Aninu ruku.
    [You must be registered and logged in to see this image.]

    Žozefinu
    je voleo i još uvek je voli. Njoj je iskreno odan ma koliko ona bila
    čudnovata. Napoleon je čovek starih navika, „starih papuča“ i za njega
    je Žozefina „stara papuča“ mekana je i ne žulja.
    „Ja nemam sina i nije mi potreban, moj jedini naslednik je francuski narod“.
    Tako je nekada govorio. Ali sada više ne misli tako.

    Nameravao
    je da od svog braka napravi veliko carstvo, sa krunom na njegovom vrhu.
    Aleksandar mu je rekao da odluka ne zavisi od njega, već sva Anina
    budućnost zavisi od Carice Majke. Ona se nećkala i donela odluku. Na
    razgovor o Aninom braku mora se pričekati dve godine, dok ona ne napuni
    18 godina. Ova pristojna forma nije prevarila Napoleona, bilo je to
    jasno odbijanje.
    Bio je uvređen, a kao vladar Francuske vrlo
    razočaran. Pošto je Aleksandar odbio njegovo prijateljstvo, morao je da
    nađe nekog sigurnog saveznika i mislio je da bi to mogao biti upravo
    Franc od Austrije. Zatražio je ruku osamnaestogodišnje ćerke cara
    Franca. Franc je prihvatio, a svoju savest razrešio proglasivši
    francuskog Cara direktnim potomkom vojvode od Toskane.
    Napoleon je
    bio oduševljen. Sredio je da Marija Lujza dođe što pre moguće, 27.
    marta 1810. godine. Počeo je da uči valcer da bi ugodio svojoj mladoj
    nevesti.
    Napoleon, u svom nestrpljenju da dobije sina, kod Kompienja presreo je Mariju Lujzu i odveo je u krevet.
    Kći
    austrijskog imperatora , pala je kao plen pobedniku koji više ne ratuje
    sa carevima nego sa narodom. Žozefina je bila nerotkinja , a njemu je
    bio potreban naslednik da bi osnovao dinastiju.
    „Ako bi me državni razlog naterao da se ponovo oženim uzeo bih samo „trbuh“, ali bi mi Žozefina ostala drugarica mog života.

    Tako se i oženio „trbuhom“. Oženio se Marijom Lujzom.

    Marija Lujza je bila plavokosa, sa plavim
    mačkastim kosim očima, ružičasti ten, male ruke i mala stopala. Volela
    je tešku hranu, jastog i čokoladu. Bila je ženstvenija od Žozefine.
    Bila je oduševljena Napoleonovim ljubavnim igrama. Ali, glavna razlika
    između dve supruge bila je u karakteru i obrazovanju.
    Žozefina je
    bila hrabra i slobodna dok je bojažljivu Mariju Lujzu vaspitavao strogi
    otac i u Francusku je ušla puna straha. Bojala se duhova i nije mogla
    da zaspi bez 5, 6 upaljenih sveća.
    Nervoznu, budalastu, senzualnu
    ženu nije bilo lako pridobiti na svoju stranu. Na dvoru su je svi
    strogo osuđivali, ali je Napoleon ipak težio njenim dobrim stranama.
    Znao je da je strašljiva jer je strankinja i zbog toga je često sedeo
    sa njom. Svojom ohrabrujućom snagom, svojom energijom i svojom
    ljubaznošću , kroz nekoliko nedelja pridobio ju je na svoju stranu.
    U julu 1810. godine Marija Lujza ostala je trudna i kako su meseci
    prolazili cela Francuska je sa nadom očekivala počasne plotune, za
    devojčicu 21 plotun , za dečaka 101.
    20. marta 1811. godine
    Napoleon je konačno dobio naslednika. Porođaj je bio težak, a Napoleon
    na veliko zaprepašćenje je naredio da se u slučaju komplikacija spase
    majčin život. Dok je slušao 101 plotun, Napoleonove oči bile su pune
    suza olakšanja i radosti.
    Žozefini, koja mu je čestitala, napisao je: „Moj sin je debeljuškast i zdrav. Ima moje grudi, moja usta i moje oči“.
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 41
    Lokacija : Crna Gora

    Re: NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Postaj  viki on pon oľu 29, 2010 10:44 am

    [You must be registered and logged in to see this image.]

    Ovaj
    novi Napoleon , pomiriće narode i kraljeve. Sa francuskom i austrijskom
    krvlju u svojim venama, on je u nekom smislu Evropljanin.I na kraju ,
    mali Napoleon je bio živi znak saveza između Francuske i Austrije,
    savez koji će Evropu održati ujedinjenom.

    A Napoleon je počeo da
    se deblja kada mu je bilo trideset četiri godine, a kada se oženio
    Marija Lujzom počeo je da jede bogatiju hranu i počeo je da jede više.
    Postao je debeo, sa okruglim obrazima i podebelim stomakom. Ova promena
    uticala je i na njegov karakter. Optimizam mu se povećao i gledao je
    sve stvari sa vedrije strane. Međutim, debljina je smanjila njegovu
    volju za radom.

    Poslednji put video se sa carem Francom u
    Drezdenu 1812. godine. Smatrao ga je vrlo hladnim tastom, tvrdim i
    plahim čovekom koji je imao dve strasti: baštovanstvo i pravljenje
    vlastitog pečatnog voska. Ali Napoleon je uspeo da ga šarmira, iako on
    i Franc nisu imali nikakva zajednička ideološka gledišta. Njegovoj ženi
    Mariji Lodoniki nije se sviđao Napoleon , upravo zbog toga što je bila
    iz jednog dela Italije koji je ranije bio pod austrijskom vlašću,a sada
    je pao u ruke Napoleona. Upravo je ona bila kamen spoticanja između
    Franca i Napoleona, ali glavna karika bila je Marija Lujza.
    Napoleon
    je Mariju smatrao odličnom suprugom, mada nikada nije zaboravio
    Žozefinu. Ona je uvek bila sakrivena u njegovom srcu. Zaljubio se u
    Mariju. S potpunim razumevanjem je prihvatio činjenicu da je ona 22
    godine mlađa od njega i podsticao ju je da ide na zabave i bez njega.
    Ali, bio je svestan i senzualne prirode njene linije i u nekim stvarima
    je bio stroži prema njoj nego prema Žozefini. Ni jedan muškarac osim
    dva sekretara, nije smeo da uđe u caričine odaje ,bez odobrenja koje je
    on potpisivao. Nije želeo da bilo koji muškarac može da se pohvali kako
    je dve sekunde ostao nasamo sa caricom. Smatrao je da kada bude došlo
    vreme da se nastavi ratovanje on će Mariju Lujzu postaviti za regenta
    Francuske. Marija Lujza je u Elizejskoj palati položila zakletvu da će
    vladati u interesu Francuske. Napoleon je napisao Francu: „Carica je
    sada moj premijer“., a Franc dirnut ovim odgovorio je,da je ovo znak
    poverenja njegovog uzvišenog zeta.



    S optimizmom je gledao na Mariju Lujzu – „ona
    je inteligentnija od svih mojih ministara“, na rimskog kralja – „on je
    najlepše dete u Francuskoj“, na Franca – „uvek ću imati veliko
    poverenje u porodična osećanja mog tasta“.
    Prividna dinastija je
    osnovana, provalija je prekrivena cvećem. Izgleda da se imperator nije
    prevario kada je kasnije govorio : „Mene je upropastio brak sa Marijom
    Lujzom ... stao sam na provaliju, prekrivenu cvećem“.

    Svi su
    bili zadivljeni njegovim karakterom. Napoleonova volja nije bila ni
    nadčovečanska, ni nečuvena ni čudovišna. Nije njegova volja pokretala
    navodno miroljubiv francuski narod, jer još ni jedan čovek u
    zabeleženoj istoriji nikada nije vodio narod, ako nije marširao tačno u
    korak sa njim. Njegova volja bila je ukorenjena u principima
    revolucije. Bio je jako ambiciozan za Francusku i otelotvoravao je
    ambiciju 30 miliona Francuza.
    U nedelju 23. januara 1814. godine
    Napoleon je naredio da se pred Tiljerijama održi smotra oficira
    Nacionalne garde. Izašao je u pratnji supruge i svog sina obučenog u
    minijaturnu uniformu Nacionalne garde. Obratio se : „Caricu i Rimskog
    kralja poveravam hrabrosti Nacionalne garde“.

    Te iste večeri,
    poveo je Mariju i Hortenziju u svoj kabinet gde one obično nikada nisu
    ulazile. Napoleon je pregledao svoja dokumenta, sklanjao ona koja bi
    mogla nauditi Francuskoj ako neprijatelj dođe do njih i bacao ih u
    vatru. Za dva dana odlazio je na front. Svoju ženu je ljubio kad god je
    imao prilike za to. „Ne budi tužna, imaj poverenja u mene. Zar ja više
    ne znam svoj posao. Opet ću ja potući papa Fransoa. Ne plači, brzo ću
    se vratiti.
    Znajući da ih možda nikada više neće videti, svaki
    slobodan trenutak provodio je sa njima. Marija Lujza se nije osećala
    dobro stalno je kašljala i pljuvala krv, ali mali Napoleon je uvek bio
    živahan, manevrišući minijaturnim vojnicima. Bistrina njenog sina je
    često zabrinjavala Mariju Lujzu. Deca koja su tako prerano sazrela, ne
    žive dugo.
    Napoleon je imao vrlo malu loše opremljenu armiju, punu
    novih regruta mladih, vitkih mladića, ružičastih obraza, sa ponekim
    veteranom. Bili su optimisti kada stvari idu dobro, ali se brzo
    obeshrabre kada krenu nedaće. Sve je u Parizu pošlo naopako. „Kada ćemo
    stati?“ – gunđali su vojnici željni obećane Napoleonove pobede.



    Predviđao je svoju skoru smrt. A u takvom
    slučaju Marija Lujza sa rimskim kraljem mora napustiti Pariz. Ni po
    koju cenu Rimski kralj ne sme biti uhvaćen.
    „Više bih voleo da mom sinu preseku grlo nego da ga vidim dovedenog u Beč kao
    austrijskog
    princa, a o Carici imam tako visoko mišljenje da sam siguran u to da je
    ona istoga mišljenja kao što može biti jedna majka i žena...“

    Međutim
    , jurnuo je na ruski korpus i izvojevao pobedu. Tada je opet pisao
    supruzi: „Najdraža moja Lujza, pobeda! Uzeo sam iz ruskih pukova, uzeo
    6000 zarobljenika, 40 topova, 200 vagona municije, zarobio
    glavnokomandujućeg a mojih ljudi nisam izgubio ni 200. neka se plotuni
    ispale kod Invalida i neka se vest objavljuje na svim mestima gde ima
    zabave. Nap.“
    U znak pobede poslao joj je i mač ruskog zapovednika.
    Ona
    je i njemu često pisala, pisma puna običnih , svakodnevnih stvari i
    poslala mu je dečakov portret koji ga prikazuje kako kleči i moli se.
    Napoleonu se toliko svideo portret da je mislio da njime može podići
    moral njegove vojske. Tražio je da se odštampaju gravire „Molim se Bogu
    da spasi mog oca i Francusku“.

    Mariji je pisao da piše svom ocu :“Nagovaraj ga malo da bude i na našoj strani, da ne sluša samo Ruse i Engleze“.
    Saveznici su se približavali Parizu i Napoleon je naredio da u slučaju opasnosti njegova žena i sin pođu u Loaru.
    Koliko
    god sve vojskovođe bile jake, gde god Napoleon nije vodio vojsku sve je
    polako propadalo. To se desilo i sa Parizom. Bio je duboko potresen.
    Carstvo je izgubio a sada i svoju prestonicu. U Pariz su ušli
    predstavnici Rusije, Pruske i Austrije.

    „Presto mi ne znači
    ništa. Rođen sam za vojnika, mogu bez žaljenja da se vratim običnom
    životu. Želeo sam da vidim Francusku velikom i moćnom, ali iznad svega
    želim da bude srećna. Radije bih napustio presto nego potpisao sramni
    mir...“
    „Vrlo dobro gospodo, pošto tako mora biti, ja ću abdicirati.
    Trudio sam se da donesem sreću Francuskoj i nisam u tome uspeo. Ne
    želim da povećavam vaše patnje“.

    Napisao je:„Pošto su
    savezničke sile proglasile Cara Napoleona jedinom preprekom ponovnog
    uspostavljanja mira u Evropi, Car Napoleon, veran svojoj zakletvi
    izjavljuje da je spreman da se odrekne prestola, da napusti Francusku i
    da se odrekne svog života za dobro svoje zemlje, koja je neodvojiva od
    prava njegovog sina, od prava na regentstvo carice i održavanje zakona
    Carstva. Ako su Burboni mudri promeniće samo čaršave na mom krevetu“.



    Poslednji put MarijaLujzu je video 25.
    januara. Tada je bio car svih Francuza, a sada je bio poražen, srušeni
    uzurpator. Njemu je bilo 41., a njoj 23. godine.Ono što je učinio bilo
    je da Mariji Lujzi budući egzil učini što privlačnijim. Ona mu je
    pisala:“Bila bih savršeno zadovoljna da umrem, ali ja želim da živim da
    bih ti pružila malo utehe i nekako pomogla.
    Aleksandar je
    predložio da Napoleon dobije svoju rezidenciju na Elbi, jer je tamo
    klima blaga, a i ljudi govore italijanski. Napoleon se na početku
    bunio, ali se malo kasnije pomirio s tim. Odbijen je zahtev da Marija
    Lujza odsedne u Toskani. Očigledno je bilo da žele da ga razdvoje od
    sina i žene, jer su njih troje bili sila koju nije trebalo
    potcenjivati. Marija Lujza mu je pisala:
    „Sada već znaš da su me
    prisilili da napustim Orlean i da su izdata naređenja da me spreče da
    ti se pridružim i da čak primene silu, ako je potrebno. Budi na oprezu
    najmiliji moj, mi smo izigrani , ja sam u samrtnom strahu, ali ću kod
    mog oca zauzeti čvrst stav.
    Za čoveka koji je već bio strašno
    ponižen, ovo je bio razorni udarac. Razmatrao je da sebi oduzme život.
    Prevrtao je u rukama svoje pištolje, hteo je i da se uguši. Na kraju je
    belu smesu sipao u vodu i popio. Međutim, ni ovo nije bilo toliko jako
    da ga ubije , da ubije tog čoveka u njemu. Dobio je pismo od Marije.
    „Molim
    te , najmiliji, ne ljuti se na mene (zbog odlaska u Rambuje); šta mogu
    da radim, toliko te volim da mi se srce cepa; toliko se bojim da ti
    možda misliš da je ovo zavera koju smo ja i moj otac skovali protiv
    tebe... Silno želim da tvoju nesreću s tobom podelim, čeznem da se o
    tebi brinem, da te tešim, da ti pomognem i da odagnam tvoje
    brige...Tvoj je sin jedini srećan ovde, on pojma nema koliko je velika
    njegova nesreća, jadna dušica; samo ti i on čine mi život
    podnošljivim...“.
    Bio je užasno skrhkan.Oduzeto mu je sve i sada bez protivljenja odlazi na Elbu.



    prenesen text
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 41
    Lokacija : Crna Gora

    Re: NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Postaj  viki on uto oľu 30, 2010 1:15 pm

    Napoleon se osećao tako slab. Izgubio je ženu i sina, izgubio je Francusku, svoj san.
    Oprostio
    se sa svojom gardom i napustio Francusku. Krenuo je putem Elbe. Sada je
    nosio novu titulu „Car i suveren ostrva Elbe“. Stanovnici Elbe sačekali
    su ga povicima “En viva il imperatore” srećni , ne toliko zbog
    Napoleona koliko zbog toga što će ostrvo sada postati poznato.
    Elba
    se promenila na bolje kada je Napoleonova noga kročila na ostrvo.
    Odlučio je da će živeti u kući – I Mulini – pored Porto Feraja. Ništa
    tamo nije bilo na velikoj nozi. Imao je svoj logorski krevet, tepih je
    bio iskrzan, sofa izbledela a tapete na zidovima su izgubile boju.
    Tamo
    je često razmišljao o svojim ženama. Mislio je i bio siguran u to da će
    Marija Lujza i njegov sin uskoro doći. Ako je mnogo mislio na Mariju
    Lujzu, takođe je dosta mislio i na Žozefinu. Javio jej je da mu piše na
    Elbu i rekao joj da je nikad nije zaboravio i da nikada neće.
    Žozefinina osećanja prema Napoleonu bila su ista kao i njegova prema
    njoj.U Napoleonovim odajama u Malmezanu održavala je sve tačno onako
    kao što je bilo kad ih je on napustio jedna knjiga iz istorije ležala
    je otvoreno na strani gde je u tom trenutku prestao da čita, odeća
    spremna da je obuče. Nadala se da će Napoleon nekako ponovo ući u njen
    život. Ona se od njega nije još ohladila, niti tada niti kasnije.
    Međutim, tri nedelje nakon što se Napoleon iskrcao na Elbu, Žozefina se
    u Malmezanu razbolela.
    29. maja 1814. godine Žozefina je umrla.
    Napoleon je bio toliko potresen i stalno je razmišljao o Žozefinininoj
    vernosti i dobroti.


    [You must be registered and logged in to see this image.]

    Možda
    je Napoleon razmišljao kako je u ime carskog orla ostavio Žozefinu,ali
    on je imao još žena i sebično bi bilo zadržavati se na jednoj iako je
    verovatno samo Žozefinu zaista voleo.
    Setio se zlatnog medaljona i ugraviranog natpisa:“Kad prestaneš da me voliš, ne zaboravi da ja tebe još uvek volim“.

    I upravo tog leta je primio pismo od žene koja mu je poklonila medaljon, od Marije Valevske.
    Tajno su se sastali 1. septembra 1814. godine u delu zaliva Porto Ferajo. Sa njom u minijaturnoj uniformi stigao je i
    četvorogodišnji
    sin Aleksandar. Napoleon je bio oduševljen njime. Mali je imao
    kovrdžavu kosu i ličio je na Rimskog kralja. Često se igrao sa njim i
    čvrsto je verovao da je nebo dirnuto njegovom nevinošću. Marija, koja
    je bila slobodna žena jer joj je muž umro, želela je da ostane na Elbi:
    „Dozvoli mi da negde uzmem nekakvu kućicu, dalje od grada, negde dalje
    od tebe, ali tako da mogu da dođem kad god sam ti potrebna“.
    Ali
    on sebi nije mogao da priušti ljubavnicu, bar ne sada. Smatrao je Elbu
    kao jedno veliko selo i mislio je da će ta veza skandalizovati „njegovu
    decu“, tj. stanovnika Elbe.
    Međutim , šta se za to vreme dešavalo sa
    Marijom Lujzom? Napisala je u svom dnevniku :“Osećam se krivom što
    nisam pošla sa njim... Šta će on misliti o meni? Ali , otići mu... Kako
    sam slaba i nemoćna u ovom kovitlacu zavera i izdaja!“.
    Svi su
    pokušavali da je odvrate od ideje da ode na Elbu.I bila je vrlo slaba
    za takav potez. Osim jednog učtivog pisma u kojem mu je čestitala Novu
    godinu u januaru 1815. godine, Napoleon od nje nikada ništa nije čuo. U
    septembru je najzad shvatio da ona nikada neće doći. Bio je duboko
    potresen i tužan. Nije joj prebacivao. Ona je za njega i dalje bila
    milo i dobro biće. Krivio je samo njenog oca. On je prihvatio njen brak
    sa njim kada je on bio moćan i velik i odbacio ga kada je bio svrgnut.
    Napoleon
    se vratio svakidašnjim poslovima čitao je knjige, sećao se malog
    rimskog kralja, navadio se na kekse obilno umočene u malagu (njegovo
    omiljeno piće). I pored tih zadovoljstava dani su mu se vukli. Bio je
    porodični čovek i nije mogao da zamisli ostatak svog života bez Marije
    Lujze i svog sina. Postao je osetljiviji i ta samoća ga je svakodnevno
    podsećala na to koliko je nisko pao.
    Bio je nesrećan. I ranije je
    znao šta je nesereća i nije se plašio. Posedovao je dovoljno unutrašnje
    snage da spreči jaku depresiju, a što se tiče njegovih depresija,
    mislio je da ih ne može podneti, pod uslovom da to pomaže sreći
    Francuske. Ali koliko je Francuska bila srećna?
    Trobojka je
    zamenjena belom zastavom, Napoleonova slika skinuta je sa legije časti,
    vraćen je stari dvorski korpus, hiljade profesionalnih oficira
    otpušteno je sa pola plate, dok su poželjni poslovi dati emigrantima
    koji su se urotili sa napuderisanim perikama. Bahatosti onih ljudi nije
    bilo granica.

    Ljudi koji su se nadali Napoleonovom povratku, za svoj simbol uzeli su ljubičicu.
    Dame
    su nosile haljine ljubičaste boje, a muškarci su na svojim satovima
    nosili kaiševe ljubičaste boje i često su govorili „Il reviendra au
    printemps“.
    U toku 1815. godine ozbiljno je počeo da razmišlja o
    povratku u Francusku. Nikada nije voleo da ide protiv točka istorije i
    nije znao nijedan uspešan primer povratka u prošlost. Ali to ga nije
    obeshrabrilo. „Moram sada da krenem ili neću nikad otići.“

    1.
    marta uplovio je u luku Rta Antib. Naredio je da se podigne trobojka,
    stavio je šešir sada ukrašen čuvenom crveno, belo, plavom kokardom. U 1
    sat popodne počelo je iskrcavenje. Iskrcavanje 1000 ljudi protiv cele
    Francuske. Napoleon je u Pariz ušao 20. marta. Sreo se sa celom svojom
    prošlošću. Sreo je Hortenziju u crnini, koja je i danje žalila
    Žozefinu, poznata lica, vratare, komornike, lakeje... svi su bili tu,
    kao posle nekog bala pod maskama. Zemlju je zatekao u potpuno
    drugačijem stanju Engleske ideje preplavile su zemlju. Francuska više
    nije bila ljubavnica kako ju je ranije Napoleon ponekada nazivao.
    Spavala je sa svim i svakim i tako nije Cara više smatrala svojim
    suđenim gospodarom nego samo jednim čovekom među mnogima. Napoleon je
    odigrao mnogo bitaka po svom povratku. Još se priča o bici kod Vaterloa
    „najkraćom trkom koju je čovek ikada u životu video“. Ni sam Napoleon
    nije znao šta je posle pogrešio.
    „Francuzi, kada sam započeo ovaj
    rat da bih spasao nezavisnost vaše zemlje, računao sam na zajednički
    trud, ujedinjenu volju i pomoć svih onih koji imaju vlast. Okolnosti mi
    se čine promenjenim. Žrtvujem sebe mržnji neprijatelja Francuske. Moj
    politički život je stigao do kraja i ja proglašavam mog sina Napoleona
    II carem Francuske.“
    Napoleon je poslat na Svetu Jelenu.
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 41
    Lokacija : Crna Gora

    Re: NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Postaj  viki on sri oľu 31, 2010 8:45 am

    [You must be registered and logged in to see this image.]

    Sveta
    Jelena. Tačka na geografskoj karti, boca izgubljena u južnom Atlantiku,
    šibana vetrovima i kišom. Napoleon je o njemu govorio: „Nije neko
    privlačno mesto. Bolje bi mi bilo da sam ostao u Egiptu“.

    Sveta Jelena je tropsko, planinsko ostrvo, malo veće od Elbe. Ali strašno daleko, od Francuske udaljeno 8000 kilometara.
    „Ovo je sramno ostrvo. Ono je zatvor. Život na ovakvom mestu će
    zahtevati mnogo snage i hrabrosti“. Ostrvo Sveta Jelena

    Živeo
    je u Langvudu, u preuređenoj seoskoj kući koja je stajala na visoko
    izloženom i ogoljenom platou, ulaznom i iizlaznom vetru. Ovo će biti
    Napoleonov dom sledećih i poslednjih pet i po godina njegovog života.
    Najveći
    deo svog vremena Napoleon je provodio u maloj sobi sa kaminom, poljskim
    krevetom i sofi koja je gledala pravo na dva portreta Marija Lujze i
    sedam portreta svog sina.
    Napoleon je brzo osmislio svakodnevnu
    rutinu. Vreme se vuklo užasno sporo. Za tako izuzetno aktinog čoveka ,
    jednostavno nije bilo dovoljno stvari kojima bi se bavio. U toku pet i
    po godina na Svetoj Jeleni, sve do poslednje bolesti , Napoleon je
    ostao snažnog nesalomljivog duha. Mrzeo je to ostrvo, prozvano po ženi
    koja je našla istinski krst, ali nikada se nije predao očaju. Njegovo
    telo možda je bilo zarobljeno, ali njegova duša i dalje je bila
    slobodna. Svakako za nekim stvarima je žalio. Žalio je što je izgubio
    bitku kod Vaterloa i što nije umro u nekom trenutku na vrhuncu svoje
    karijere. Ali čak i na toj zaboravljenoj steni, uspevao je da bude ono
    što jeste. Kada je njegova tamnozelena pukovnička uniforma izbledela od
    tropskog sunca, odbio je da mu se nova uniforma napravi, već je dao da
    se stara prevrne i tokvu ju je ponosno nosio.
    Godine na Svetoj
    Jeleni bile su stvaralačke godine. Tamo je iztdiktirao čitave knjige o
    svojim ratnim pohodima. Vodio je živu borbu da sačuva činjenice, onakve
    kako ih se sećao. Želeo je da neiskrivljen uđe u istoriju. Sa velikom
    ljubavlju pisao je i o Egiptu, o geografskom ključu svete. Velike nade
    je ulagao u svog sina i bio je uveren da će jednog dana francuski narod
    pozvati mladog Napoleona II na presto. Mislio je da će on izvojevati
    one principe u miru koje je njegov otac izvojevao mačem.
    Ali , njegova glavna nada propašće zbog bolesti mladog Napoleona koji će umreti 1832 . godine u svojoj 21. godini.



    Što se žena tiče, one su često bile predmet Napoleonovog razgovora.
    Otvoreno je govorio o svojim ljubavnicama. Ljubav i monogamska osećanja
    nisu prirodne stvari, nego proizvodi društva, kao što su i vrste
    brakova: „Jevreji i Atinjani ženili su se svojim sestrama“. Marija
    Lujza, rekla mu je kad je sa njim provela noć u krevetu „Uradi to
    opet“. Ovo govori o tome da žene po prirodi nisu stvorenja koja se
    prenemažu.

    Napoleon je na Svetoj Jeleni uživao u društvu dve
    francuskinje. To mu je prijalo jer mu je dosadio sam engleski
    mentalitet i dosadni engleski jezik. One su obe bile supruge njeghovih
    oficira.

    Starija, Albina de Montolon, udavala se tri puta.
    Imala je lepo, živahno lice. Volela je da flertuje i Napoleona je
    zabavljala pevanjem italijanskih pesama uz sviranje na klaviru.
    A
    mlađa, Fani Bertran je bila plemkinja i poticala je iz istaknute
    franko-irske porodice Dilon. Fani je imala 30 godina i bila je pre
    aristokratskog i otmenog izgleda nego lepa. Imala je dugačko fino lice
    i velike, crne oči. Bila je dobrog srca i volela je da miri posvađane.
    Albina je bila preduzimljivija i vidno je bilo da je htela da zavede
    Napoleona.Jednom mu je čak rekla :“Neki muškarci od 40 godina se još
    uvek ponašaju kao mladići“, na šta je Napoleon odgovorio: „Da, ali nisu
    morali da pretrpe toliko tuge kao ja „.

    Međutim, Albina je
    morala da se vrati u Evropu zbog svog zdravstvenog stanja. Fani tada
    ostaje jedina žena na Napoleonovom horizontu. Ona mu je mnogo značila.
    Umela je da razgovara, da saosećanja sluša, svoju decu je vaspitala s
    pravilnom mešavinom discipline i ljubavi, što je Napoleon cenio. Nije
    bio zaljubljen u Fani, ali smatrao ju je vrlo privlačnom damom ,
    odličnom majkom i odanom suprugom.
    To je predstavljalo gorko-slatko
    podsećanje na ono što bračna sreća može da bude. I kako su njena deca
    rasla , smatrala je da bi bilo najbolje da ih odvede u Evropu na
    školovanje, ali da se potom vrati kako bi brinula o Napoleonu. Međutim,
    on je to negodovao. Priče sa njom bile su jedino što ga je održavalo u
    životu, smatrao ju je odanim prijateljem, a ona ga napušta. Bio je
    toliko razočaran da je o njoj govorio razne strahote. „Kurva, ona je
    kurva, pala žena koja spava sa svim engleskim oficirima koji prođu
    pored njene kuće“. Ova ideja ga je toliko opsedala da je čak razgovarao
    i sa njenim mužem o tome:
    “ Trebalo je da od svoje žene napravite prostitutku“.
    Sve
    je ovo bila fantazija, rezultat jedne mašte koja je užasno patila zbog
    usamljenosti. Njegova muškost bila je ubistveno ponižena. Fantazija i
    umišljenost dospevale do toga da se hvalio kako je Dezire Klari oduzeo
    devičanstvo.

    Naizmenične kiše i vetar koji je sve sušio na
    ovoj hladnoj steni u Atlantiku, nisu odgovarali Napoleonu. Prve dve
    godine bio je sasvim dobrog zdravljlja, ali onda je počeo da poboljeva.
    Žalio
    se na bol u stomaku, često je povraćao, imao je često vrtoglavice. On
    je smatrao da ima rak i da mu pomoći nema. Lekari su ustanoivili da je
    problem ipak jetra. U danima kada je ležao u postelji govorio je:
    “Doživeo bih 80-tu da me nisu doveli na ovo grozno mesto“.

    Pripisivali
    su mu razne bolesti, bolest jetre, akutni gastritis. On je brzo
    mršavio, toliko da su se njegovi obrazi vidno smanjili , gotovo
    nestali. Čak su smatrali da ova bolest nije bila telesna, već neko
    oboljenje uma. Ali Napoleon je na život i dalje gledao kao na bitku.
    Znao je da bi njegova smrt bila engleski trofej.
    „Ne bojim se smrti, jedino se bojim da će englezi zadržati moje telo i staviti ga u Vestminstersku opatiju“.

    Shvativši
    ozbiljnost Napoleonove bolesti, stanovnike Langvuda ophrvala je tuga.
    Gospođa Bertau koja je konačno shvatila tu ozbiljnost odlučila je da ne
    otputuje. Kako je postajao slabiji, i njegova memorija je postajala
    zamućena, sve je više bio ubeđen da je od Fani tražio da mu bude
    ljubavnica, ali da ga je ona odbila. Ona je postala simbol života koji
    mu je bio uskraćen i seksualnog zadovoljstva koji je bio jedan izraz
    života.


    Poslednjih dana svoga života sastavio je testament.
    Pored njegovih činjenica i njegovih želja napisao je da želi da njegovo
    srce bude sačuvano u vinskom alkoholu i da se donese u Parmu njegovoj
    dragoj Mariji Lujzi.
    „Reći ćete joj da sam je nežno voleo i da nikada nisam prestao da je volim“
    Napoleonova samodijagnoza bila je tačna. Imao je rak želuca, jednu od najbolnijih od svih bolesti.
    5.
    maja 1821. godine u 5 sati i četrdeset devet minuta, ubrzo posle
    zalaska sunca iz daljine se začuo tutanj topa. Oči Napoleona su se
    zaklopile zauvek. Umro je čovek koji je ostavio pečat istoriji. Njegovi
    koraci se i dalje osećaju, koraci kroz Francusku, kroz Evropu. Kad mu
    je otkriveno lice svi su uzviknuli: „Kako je lepo“.
    Svi prisutni priznali su da nikada nisu videli finiji, pravilniji i mirniji lik.
    Njegovo
    telo je bilo stavljeno u satenom postavljen kovčeg od mahagonija, a
    pored njega njegovo srce u srebrnoj vazi sa orlom na vrhu.
    Želeo je
    da bude sahranjen na obalama reke Sene, ali je engleska vlada izdala
    naređenje da njegovo telo ne sme napustiti ostrvo Sveta Jelena.
    Sahranjen je pored malog izvora u senci vrba koji se zvao Torbetov
    izvor. Ovo nije bilo mesto njegovog večnog spokoja. Mnogo godina
    kasnije njegovo telo biće vraćeno u Pariz, tada će dobiti večni mir na
    obalama Sene.

    Z A K Lj U Č A K

    Ovako se završava
    poslednje poglavlje života jednog čoveka. Život heroja. Život velikog
    ratnika i ljubavnika , jer za njega je ljubav bila najviši stepen svega
    što nosi nekoristoljubivo srce, najveće pregnuće, totalno
    samoodricanje, život u drugom biću i za drugu ličnost, usađenu u zenit
    jednog doba njegovog života.
    On je postavio skicu prave ljubavi.
    Završio je sam, umro je ponosan, a za sobom ostavio recept svim
    pokolenjima kako treba voditi ljubav i rat. Postavio je pravila kako se
    zadobija žensko srce. Jer to je bio on. Strastveni Korzikanac, borbeni
    Francuz... Napoleon Bobnaparta!

    KRAJ
    Nadam se da ste uzivali u prici o Napoleonu [You must be registered and logged in to see this image.]




    prenesen text

    Sponsored content

    Re: NAPOLEON BONAPARTA-sve njegove ljubavi

    Postaj  Sponsored content


      Sada je: pon lis 23, 2017 4:18 am.