PLANETA BEZ GRANICA

DOBRO DOŠLI NA PLANETU BEZ GRANICA!!!!!!!
PLANETA BEZ GRANICA

Planeta bez granica i politike za sve dobronamjerne ljude!

DOBRO DOŠLI NA "Planeta bez granica i politike za sve dobronamjerne ljude"! REGISTRIRAJTE SE DA BI MOGLI UČESTVOVATI NA FORUMU,SKIDATI RAZNE SADRŽAJE,MUZIKU,FILMOVE,DRUŽITI SE NA CHATU!!!!!!!!!!!!HVALA NA POSJETI!!!! VAŠ TIM PLANET RADIJA!!!!!!!!!!!!!!!!

PLANET RADIO PLAYER

  • Open Chat
    New Window
  • Listen On Listen2MyRadio App
  • Radio QR Code
  • Gallery


    Similar topics

      Latest topics

      » POASO I POSLODAVCI
      ned srp 31, 2016 7:34 pm by Admin

      » Planeta bez granica pocela sa radom!
      uto srp 12, 2016 7:08 am by Admin

      » SILVIA JUNG
      pon srp 11, 2016 5:29 pm by Admin

      » Zdravko Čolić (Diskografija)
      pet oľu 20, 2015 9:35 am by cibalius77

      » SRETAN ROĐENDAN VIKI!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!12.02.2014
      sri vel 12, 2014 4:53 pm by Admin

      » TRAŽIM DJ-E
      pon stu 12, 2012 7:57 am by thedjw3

      » DOBRODOSLI
      čet oľu 29, 2012 10:33 pm by viki

      » Godišnji horoskop za 2012
      pet sij 13, 2012 1:31 pm by Dj.andjeo

      » 2 fast 2 real 4 hollywood (2005)
      čet sij 12, 2012 5:13 pm by Kozmos

      Sat planet biz

      Top posters

      dexy69 (347)
       
      viki (156)
       
      Ivan202 (100)
       
      elena (70)
       
      Dj.andjeo (50)
       
      Beba (46)
       
      Admin (46)
       
      Marko (10)
       
      marjan (10)
       
      milislav (4)
       

      listopad 2017

      ponutosričetpetsubned
            1
      2345678
      9101112131415
      16171819202122
      23242526272829
      3031     

      Calendar Calendar


      ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

      Share
      avatar
      viki
      Moderator

      Broj postova : 156
      Join date : 31.01.2010
      Age : 41
      Lokacija : Crna Gora

      ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

      Postaj  viki on čet tra 01, 2010 3:42 pm

      [You must be registered and logged in to see this image.]Kraljica Kleopatra
      KLEOPATRA
      VII jedna je od najvećih svetskih političkih i romantičnih heroina.
      Bila je poslednja vladarka dinastije Ptolomeja koja se odupirala
      beskrajnom širenju Rimskog carstva.Rođena je u Aleksandriji 69. godine
      p. n. e, kao ćerka Ptolomeja HII, poznatog kao Ptolomej Aulet.
      Dinastija Ptolomeja je bila makedonskog porekla, ali su vladali Egiptom
      kao faraoni. Kleopatra je govorila egipatski i smatrala sebe ćerkom
      egipatskog boga Sunca Ra.
      Kada je Kleopatrin otac umro, 51. godine p. n. e, ostavio je egipatsko
      kraljevstvo Kleopatri i njenom mlađem bratu Ptolomeju DžIII. Kleopatra
      je sa sedamnaest godina nasledila egipatski tron.
      Nasledstvo se u Egiptu sticalo po majčinoj liniji pa se na isti način
      nasleđivao i presto. To je u praksi značilo da je Kleopatra morala da
      se uda za jednog od svoje braće koji je bio prvi u naslednoj liniji -
      njeni otac i majka su takođe bili brat i sestra. Tako se udala za
      Ptolomeja, koji je imao samo dvanaest godina. Mada je muški vladalac
      trebalo da bude važniji, Kleopatra je uredila da se samo njeno ime i
      portret pojavljuju na egipatskim kovanicama. Tim činom je pokazala da
      se ne obazire na tradiciju Ptolomeja.
      Kada je Kleopatra postala kraljica, dinastija Ptolomeja bila je
      saveznik Rimljana već dva veka. Međutim, Rimska imperija, koja je
      neprekidno rasla, preuzimala je sve veću kontrolu nad Egiptom. Ptolomej
      HII bio je primoran da plaća danak Rimljanima da bi ih zadržao izvan
      svog carstva. Egipatske teritorije, uključujući Kipar, Siriju i
      Kirenaiku (današnja Libija), bile su izgubljene, njima su zagospodarili
      Rimljani, a anarhija i glad pretili su da ugroze egipatsko carstvo.
      U razdoblju od 51. do 49. godine p. n. e, višegodišnje uzastopne suše
      su prouzrokovale lošu žetvu u Egiptu, a do izlivanja Nila, koje je od
      presudnog značaja za đubrenje i navodnjavanje zemljišta, nije došlo.
      Baš u to vreme, sledbenici Ptolomeja HIII primorali su Kleopatru da se
      odrekne vlasti i napusti zemlju. Radeći na svoju ruku, Ptolomej je
      zabranio izvoz žitarica iz Aleksandrije, čime je razbesneo Rimljane.

      Put do trona

      Četrdeset osme godine pre nove ere Julije Cezar osvaja Aleksandriju.
      Kleopatra to koristi da bi se vratila na presto. Uspeva da se probije
      kroz neprijateljske redove kako bi direktno pregovarala sa Cezarom.
      Njeni motivi nisu sasvim jasni. Možda je time pokušavala da spase
      dinastiju Ptolomeja, a možda je samo imala za cilj da sačuva
      Aleksandriju. Cezar je bio zvanični arbitar između Kleopatre i
      Ptolomeja, ali je favorizovao Kleopatru.
      Posle kratkog rata, Ptolomej HIII bio je ubijen, a Cezar je ustoličio
      Kleopatru na tron. Da bi osigurala dinastiju, udala se za još mlađeg
      brata Ptolomeja HIV, ali bilo da je u pitanju politička proračunast ili
      istinska ljubav - ili možda oboje - postaje Cezarova ljubavnica.
      Legenda kaže da je Kleopatra “urolana” u tepih i da su je tako odneli
      Cezaru na njihov prvi sastanak. Njena lepota bila je predmet mnogih
      diskusija. Novčići sa njenim likom pokazuju ženu kukastog nosa i
      muškobanjastog izgleda. Paskal je rekao: “Da je Kleopatrin nos bio
      kraći, lice celog sveta bilo bi drugačije”.
      Cezar i Klaopatra dobili su sina koga su nazvali Ptolomej Cezar, poznatijeg pod imenom Cezarion, ili mali Cezar. Međutim, Cezar
      je odbio da prizna Cezariona za svog naslednika. Umesto njega imenovao je svog nećaka Oktavijana.
      Kleopatra i Cezarion su 45. godine p. n. e. krenuli iz Aleksandrije u
      Rim, gde ih je zatekla vest da je Cezar ubijen. Kad su se vratili u
      Egipat, Ptolomej HIV je iznenada umro i Cezarion je postao suvladar sa
      svojom majkom. Pričalo se da je Kleopatra možda čak i ubila svog brata
      da bi osigurala tron za sebe.
      Posle Cezarove smrti, Rim je bio podeljen između pristalica vodećeg
      senatora Marka Antonija i Oktavijana. Marko Antonije je krenuo u
      Aleksandriju da bi osigurao Kleopatrinu lojalnost prema Rimu - i
      zaljubio se u nju. Rimski istoričar Plutarh ovako je opisao prvi
      sastanak: “Pojavila se ploveći uz reku Sidnus, u barci pozlaćene krme,
      raširenih purpurnih jedara, dok su srebrna vesla udarala u ritmu
      flauta, frula i harfi. Ona je ležala pod baldahinom od zlatnih tkanina,
      obučena kao Venera na jednoj slici, a prelepi mladići, kao preslikani
      Kupidoni, stajali su sa obe strane i hladili je. Njene služavke su bile
      obučene kao morske nimfe i gracije... Mirisi su se širili od barke do
      obale.”

      Ujed zmije

      Antonije i Kleopatra su se venčali 36. godine p. n. e, uprkos činjenici
      da je on imao zakonitu ženu u Rimu. Ovaj događaj je rasplamsao bes u
      rimskom Senatu koji je rastao sve više kako je Marko Antonije poklanjao
      deo po deo imperije (Krit, Kipar, Kirenu, Palestinu i Tarsus) Kleopatri
      i njenoj porodici. Kleopatra je sa Markom Antonijem dobila blizance,
      koje je on priznao i dao im imena Aleksandar Helios (Sunce) i Kleopatra
      Selena (Mesec).
      Aleksandar Helios je bio krunisan za kralja Imperije Seleukida, a
      Kleopatra Selena je postala kraljica Kirenaike i Krita. Kleopatra je
      kasnije rodila još jedno dete Marku Antoniju, Ptolemeja Filadelfosa,
      koji je imenovan za kralja Sirije i Male Azije kad je imao samo dve
      godine. Ako je Kleopatra nekad sanjala o širenju egipatske imperije,
      san je sad počeo da se obistinjuje.
      Između 32. i 31. godine p. n. e. Marko Antonije se razveo od svoje
      rimske supruge Oktavije, primoravajući tako ceo svet i Rim da priznaju
      njegovu vezu sa Kleopatrom. Kad je Marko Antonije naložio da se stavi
      Kleopatrino ime na rimski novac, time je zapravo stavio tačku na svoju
      odanost Rimu. Oktavijan je objavio rat. Egipatska vojska je bila
      poražena na obali Grčke u čuvenoj bici kod Aktiuma, 31. godine p. n. e.
      Godinu dana kasnije, Oktavijan je došao u Aleksandriju i porazio Marka
      Antonija.
      Marko Antonije je izvršio samoubistvo tako što se probo svojim mačem i
      izdahnuo na Kleopatrinim rukama. Sahranjen je sa svim kraljevskim
      počastima. Kleopatra je pala u Oktavijanovo zarobljeništvo i odlučila
      da sebi oduzme život. Najveći broj izvora tvrdi da je kao način
      samoubistva izabrala ujed zmije, a kako predanje govori jedna otrovnica
      - verovatno kobra - prokrijumčarena je u njene odaje u korpi punoj
      smokava. Egipćani su verovali da smrt prouzrokovana ujedom zmije
      osigurava besmrtnost, što bi jednako dobro objasnilo i Kleopatrin izbor
      načina na koji je sebi oduzela život i trajnost ove legende. Imala je
      39 godina.
      Kleopatra je bila poslednja vladarka Egipta iz makedonske dinastije i
      njena smrt je označila kraj jednog važnog perioda egipatske istorije.
      (Nastaviće se)







      prenesen text
      Oceni: [You must be registered and logged in to see this image.]
      [You must be registered and logged in to see this image.]
      [You must be registered and logged in to see this image.]
      [You must be registered and logged in to see this image.]
      [You must be registered and logged in to see this image.]



      avatar
      viki
      Moderator

      Broj postova : 156
      Join date : 31.01.2010
      Age : 41
      Lokacija : Crna Gora

      Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

      Postaj  viki on pet tra 02, 2010 8:55 am

      SVETICA I GRESNICA
      Marija Magdalena jedna je od najpoznatijih
      i najvoljenijih ličnosti u jevanđeljima Novog zaveta, koja propovedaju
      reč Isusovu. Dok su izvorni dokumenti o njenom životu malobrojni, lik
      Marije Magdalene kao grešnice, koja tuguje i ožalošćene figure, koja je
      svedok Hristovog raspeća, inspirisala je hrišćansku umetnost tokom
      vekova.
      Marija Magdalena, čije ime govori da je verovatno poreklom iz grada
      Magdale na zapadnoj obali Galilejskog mora u današnjem Izraelu, opisana
      je u jevanđeljima kao Isusova sledbenica i svedok njegovog raspeća.
      Svetica i grešnica, prikazivana je kasnije, u nekim romanima i
      filmovima, kao ljubavnica i žena Isusa Hrista.
      Tokom 2000 godina hrišćanstva, lik Marije Magdalene bio je neiscrpna
      inspiracija. Mnoge crkve, kapele, škole i druge institucije posvećene
      su upravo njoj. Među koledžima, najznačajniji su Magdalenin koledž u
      Oksfordu i Magdalenin koledž u Kembridžu. Dostojno mesto dobila je i u
      vizuelnoj umetnosti. Među slikarima koji su je ovekovečili bili su El
      Greko, Đoto, Mikelanđelo, Rembrant, Ticijan i drugi.

      Najdraži učenik

      Tajanstvenost koja je okružuje, njen blizak, a ipak nejasan odnos sa
      Isusom Hristom, verovatno je razlog pojavljivanja velikog broja kultova
      nastalih u njeno ime. Priča o Crnoj Madoni u srednjovekovnoj Evropi i
      Rusiji povezuje Mariju Magdalenu sa tamnoputom egipatskom kraljicom, a
      slike koje je tako predstavljaju mogu se naći u mnogim crkvama i
      katedralama, naročito u Španiji i južnoj Francuskoj.
      Kao svetica i zaštitnica vitezova templara, blisko je povezana i sa
      pričama o Svetom gralu. Jedna od njih govori da je Marija Magdalena
      putovala na jug Francuske noseći Gral, predosećajući progon hrišćana
      42. godine naše ere. Druga priča kaže da je i sama začela Hristovu
      kraljevsku krvnu liniju u liku male devojčice Sare, koja ju je pratila
      na njenim putovanjima. Neki veruju da je veza Isusa i Magdalene začela
      krvnu liniju koja će postati kraljevska loza dinastije Merovinga u
      južnoj Francuskoj. Svi stanovnici grada Beziera 22. jula 1209, radije
      su izabrali smrt od ruku papinih ljudi nego što su pristali da poreknu
      svoje čvrsto uverenje da su Marija Magdalena i Hristos bili ljubavnici.
      Malo je pouzdanih činjenica o Mariji Magdaleni. Uprkos pojavljivanju
      imena “Marija” u nekoliko verzija o Isusovom životu u Novom zavetu -
      pored Marije, majke Isusove - malo je slaganja o tome da li se sve
      odnose na jednu jedinu Mariju.
      Priča o Mariji Magdaleni kao o grešnici, mogućoj prostitutki,
      pojavljuje se u jevanđeljima po Marku i Luki. Marija Magdalena može
      takođe da označava i “ženu iz grada” koja je po Jevanđelju po Luki
      oprala Isusu noge, osušila ih svojom kosom i natrljala ih mirisnim
      uljima. Isus reče: “Vidite li ovu ženu? Ulazio sam u vaše domove, niste
      mi dali vode da operem noge, ali ih je ona svojim suzama oprala i
      svojom kosom osušila. Niste me poljubili, ali od trenutka kada sam ovde
      kročio ona se nije ustezala da ljubi moja stopala. Niste pomazali moju
      glavu uljem, ali je ona pomazala moje noge. Zato vam kažem, njeni
      gresi, ma koliko su brojni, oprošteni su, jer ona bezgranično voli.”
      Upravo je Hristov pristup posrnuloj ženi, koja je pokazala pokajanje,
      učinila Mariju Magdalenu centralnim likom u priči o Hristovom praštanju.
      Neki moderni romani, od kojih je najpoznatiji “Da Vinčijev kod” (Den
      Braun, 2003) drže se stanovišta da je Marija Magdalena zapravo Hristova
      žena. Da bi poduprli svoje tvrdnje autori ovih dela pozivaju se na
      nebiblijske rukopise. Dok izvori poput Jevanđelja po Filipu prikazuju
      Mariju Magdalenu kao osobu koja je
      Isusu Hristu bliža od ma kod drugog njegovog sledbenika, nema nijednog
      kanonizovanog novozavetnog dokumenta koji pruža dokaz da mu je ona bila
      žena. Postoji takođe i Jevanđelje po Mariji Magdaleni, koje je sačuvano
      u dva oblika: kao prepis na grčkom jeziku iz trećeg veka i kao duži
      koptski prevod iz petog veka. U ovim rukopisima Marija Magdalena
      prikazana je kao učitelj apostolima, osoba koju je Hristos voleo više
      od svih svojih sledbenika, i koja, prema ovom izvoru, nakon Isusovog
      vaskrsnuća opisuje apostolima vizuju spasenog Hrista.
      Bez obzira na istinitost različitih priča, jevanđelja se izgleda slažu
      da je Marija Magdalena, oslobođena greha i ophrvana zahvalnošću,
      postala omiljena Hristova sledbenica. Druga Marija, Martina sestra,
      pojavljuje se prilikom Isusove posete gradu Betani. Jovan takođe
      identifikuje ovu Mariju kao Mariju Magdalenu. Naučnici su kasnije
      doveli u pitanje ovu tvrdnju. Po predanju, Marija sedi pored Isusovih
      nogu i upija svaku njegovu reč, dok njena nezainteresovana sestra služi
      hranu i žali se da joj Marija ne pomaže; ali Isus hvali Mariju zato što
      čini pravu stvar.

      Crveno jaje

      Prema jevanđelistima Matiji, Marku i Luki, Marija Magdalena prati Isusa
      na njegovom poslednjem putovanju u Jerusalim. Kad je Isus razapinjan,
      ona stoji blizu krsta sve dok njegovo telo nije skinuto i položeno u
      grobnicu u obližnjem vrtu. Kasnije je grobno mesto nađeno prazno. Iako
      se jevanđelja razlikuju po tome šta se uistini zbilo, Marija Magdalena
      je, po svima, prvi zabeleženi svedok vaskrsnuća. Ona je videla viziju
      vaskrslog Hrista kako joj se obraća.
      Jevanđelista Jovan kaže: “Isus reče: ’Ne zadržavaj me, jer se još nisam
      vratio svom Ocu. Umesto toga idi mojoj braći i reci im, vraćam se svom
      Ocu i Ocu vašem, svom Bogu i vašem Bogu.’ Marija Magdalena se vratila
      sledbenicima noseći novosti: ’Videh Gospoda’! I ispriča im šta je
      rekao.”
      Postoje dve teorije o poslednjem prebivalištu Marije Magdalene: po
      jednoj, ona je otišla u Efes, grad u današnjoj Turskoj, i sahranjena u
      Konstantinopolju; po drugoj, bila je odbačena i plovila je brodićem,
      koji je našao utočište u južnoj Francuskoj. Tamo je živela kao
      isposnica u pećini i umrla u 72. godini. Sledeći tradiciju po ovom
      drugom predanju, rimokatolici duboko poštuju njene relikvije u jednoj
      crkvi pokraj Marselja, gde je podignuta gotska bazilika sredinom
      trinaestog veka. Mada su Magdalenine kosti bile razbacane tokom
      francuske revolucije, njena glava se čuva kao svetinja u jednoj pećini
      u La San Bomu.
      Ime Marije Magdalene različito je tumačeno posle njene smrti. Na jednoj
      strani, postalo je simbol pokajanja i dubokog poštovanja u svetu, a na
      drugoj, korišćeno je za naziv po zlu čuvenih Magdaleninih azila u
      Irskoj, gde su tzv. posrnule žene imale tretman robova. Priče koje nisu
      ušle u Bibliju kažu da je ona bila bogata žena uvaženog porekla. Pošto
      je bila svedok Isusove smrti i vaskrsnuća, pozvali su je na gozbu, koju
      je priredio imperator Tiberije Cezar. Kada se susrela sa njim, u ruci
      je držala obično jaje i uzviknula: “Hristos je vaskrsao!” Tiberije se
      nasmejao i dobacio da je Hristovo vaskrsnuće iz mrtvih verovatno isto
      kao da se jaje u njenoj šaci oboji u crveno. Pre nego što je završio
      rečenicu, jaje u njenoj ruci postalo je jarko crveno. Marija Magdalena
      nastavila je zatim da propoveda jevanđelje u imperatovom domu. Danas,
      mnogi pripadnici pravoslavne crkve završavaju službu deleći jaja
      obojena u crvenu boju pozdravljajući: “Hristos vaskrse!” Jaje je simbol
      novog života i Hristovog izlaska iz grobnice.
      (Nastaviće se)

      prenesen text
      avatar
      viki
      Moderator

      Broj postova : 156
      Join date : 31.01.2010
      Age : 41
      Lokacija : Crna Gora

      Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

      Postaj  viki on sub tra 03, 2010 8:03 am

      PRVA BAKA EVROPE




      [You must be registered and logged in to see this image.]Kraljica Eleonora
      Eleonora
      je rođena u Akvitaniji, danas delu Francuske, 1122. godine. Postala je
      prva kraljica Francuske, a kasnije i kraljica Engleske. Dvojica njenih
      sinova, Ričard i Džon, takođe su postali kraljevi Engleske. Bila je
      čuvena po svojoj lepoti, harizmi i moći, kao i po svojim burnim
      brakovima, naročito sa svojim drugim mužem, kraljem Henrijem II,
      rodonačelnikom dinastije Plantageneta u Engleskoj.
      Eleonora je bila unuka Gijoma IDž od Akvitanije (1070-1127), koji je
      bio jedan od prvih i najpoznatijih trubadura - francuskih poeta
      liričara, koji su na svoje stihove komponovali muziku. Godine 1137,
      nakon što su njen mlađi brat i oba njena roditelja umrli, Eleonora je
      nasledila francusku grofoviju Akvitaniju, ogromnu teritoriju koja se
      širila od reke Loare sve do Pirineja na jugu, najveće i najbogatije
      provincije koja će postati deo moderne Francuske. Ovo nasleđe ju je
      učinilo najbogatijom ženom Evrope.
      Za razliku od mnogih muškaraca i većine žena svoga doba, Eleonora je
      bila vrlo obrazovana. Čitala je i govorila latinski i dobro poznavala
      muziku i literaturu. Uživala je u jahanju, sokolarenju i lovu. Iste
      godine kada joj je umro otac, udala se u svojoj 15. godini za luckastog
      i nauglednog Luja VII, kralja Francuske. Bio je slab, duboko religiozan
      čovek, i nikakva prilika naspram prekrasne Eleonore, koja je činila
      napore da civilizuje svoje razuzdane vitezove. Priređivala je predstave
      šaljivih suđenja, gde bi se u ulozi sudija našle dame koje su sedele na
      tribinama i slušale vitezove duge kose obučene u lepršavu odeću, kako
      stihovima izražavaju divljenje prema ženama i izvode dvorske rituale.
      Bilo je to vreme velikih krstaških pohoda protiv Saracena i Turaka u
      Svetoj zemlji. Kada je imala 19 godina, Eleonora je velikodušno stavila
      na raspolaganje hiljadu svojih vitezova da se pridruže drugom krstaškom
      pohodu. Jedna priča kaže da se pojavila pred biskupom Bernardom na
      Vezileju obučena kao Amazonka. Galopirala je kroz masu na belom konju
      pozivajući prisutne da se pridruže krstašima.

      Moćna imperija

      Tokom krstaškog pohoda, umorna od svog muža, Eleonora se upustila u
      vezu sa mladim i zgodnim Rejmondom, upravo imenovanim princom od
      Antioha i svojim ujakom. Podržavala je Rejmondovu strategiju ponovnog
      zauzimanja Edese, da bi se zaštitilo zapadno prisustvo u Svetoj zemlji,
      nasuprot pohoda na Jerusalim koji je naložio Luj. Kralj je zahtevao da
      ga Eleonora prati u Jerusalim. Puna besa, Eleonora se javno odrekla
      braka, ali je bila primorana da ide sa Lujem. Pohod na Jerusalim je
      propao i poraženi par se vratio u Francusku ploveći na različitim
      brodovima.
      Rejmond je u bici ubijen. Eleonora i Luj su tražili od pape poništenje
      braka, ali je on to odbio. Iako je Eleonorin brak sa Lujem trajao još
      neko vreme, i pored toga što su dobili i drugu ćerku, njihova veza je
      bila okončana. Brak je razveden 1152. zbog “tehničkih razloga” i
      Eleonorini ogromni posedi vraćeni su pod njenu kontrolu.
      Nije prošlo ni godinu dana, a Eleonora se udala za Anrija od Anžuja,
      dvadesetogodišnjaka koji je bio 11 godina mlađi od nje, a koji je dve
      godine kasnije postao kralj Henri II od Engleske. Ovoga puta Eleonorin
      temperament i bogatstvo naišli su na sebi ravnog. Njene zemlje prešle
      su u ruke engleske krune, i zajedno sa njegovim engleskim posedima
      učinile su kralja Henrija mnogo moćnijim od kralja Luja, što je uzrokovalo neprijateljstvo između dve zemlje.
      U sledećih 13 godina Eleonora i Henri su dobili pet sinova i tri ćerke.
      Kroz svoj savez i ratni plen stvorili su impresivnu imperiju. Međutim,
      kako su im deca rasla, u njihovoj vezi su započele svađe izazvane
      dobrim delom Henrijevim nebrojenim ljubavnicama tokom dugog perioda
      kada je Eleonora bila zaokupljena materinstvom. Ali ni Eleonora nije
      bila anđeo. Jedan od njenih mnogobrojnih ljubavnika bio je i Henrijev
      otac, koji je upozoravao sina da se njome ne ženi.
      Henri je 1169. poslao Eleonoru u Akvitaniju da tamo uvede red kao
      vojvotkinja. Ona je rešila da tamo podigne svoj vlastiti dvor,
      odbijajući da bude pion u rukama feudalnog kralja. Uspostavila je svoje
      sudstvo, delila pravdu kako je ona smatrala da treba, bila je mecena i
      ustoličila je svog omiljenog sina Ričarda. Njena vojvodska palata u
      Poitou postala je središte prefinjenosti i civilizacije, gde su
      trubaduri, muzičari i učenjaci bili uvek dobrodošli. Tamo su, 1170,
      Eleonora i njena najstarija ćerka Marija od Francuske, napisale
      Ljubavni kodeks od 31 člana, opisujući ženske ideale koji su bili
      daleko ispred shvatanja dvanaestog veka i viteškog doba. Eleonora je
      takođe bila sponzor “ljubavnog suda” gde su muškarci, koji su imali
      ljubavne probleme, mogli da postavljaju pitanja damama koje su donosile
      sud.
      Kako su joj deca odrasla, a dinastičke zadjevice izbijale na videlo,
      Eleonora je povela tri svoja sina u pobunu protiv oca. Pobuna je,
      međutim, ugušena, a Eleonora je, sada stara 50 godina, bila lišena
      slobode. U različitim engleskim utvrđenjima provešće sledećih 15
      godina. Godine 1189. Henri je umro. Do tada, već su umrla trojica
      njenih sinova i Henrijev naslednik je postao Eleonorin omiljeni sin,
      Ričard I, poznat kao Lavlje Srce.

      Nadživela decu

      Kad je Ričard krenuo u treći krstaški pohod Eleonora je postala regent.
      U njegovom odsustvu ugovorila je Ričardov brak sa Berengarijom od
      Navare. Rizikovala je život da Berengariju dovede u Grčku na venčanje,
      preživevši pri tom brodolom. Imala je više od 70 godina kada je krenula
      na taj put. Takođe je osujetila pokušaj svog sina Džona da preuzme tron
      svom starijem bratu.
      Godine 1192. Ričarda je na povratku u Englesku zarobio rimski imperator
      Anri VI i zatražio otkup. Ogromna suma zatražena je da bi ga pustili na
      slobodu. Eleonora je neumorno prikupljala novac, koji se postepeno
      slivao kroz poreze, konfiskaciju 25 odsto ličnog vlasništva u celom
      kraljevstvu i crkvenog blaga. Ričard je oslobođen 4. februara 1194.
      Kada je čuo tu vest, Filip od Francuske je napisao upozorenje Džonu:
      “Čuvaj se, đavo je na slobodi.”
      Zašavši u osamdesete godine, Eleonora je nadživela svog sina Ričarda i
      videla kako njen mlađi sin Džon postaje kralj Engleske. Bila je jedan
      od velikih političkih lidera srednjovekovne Evrope, umrla je 1204. u
      biskupiji Fontevrol. Svoje ćerke udala je za kraljeve i vojvode. S
      pravom su je zvali “baka Evrope”. Nadživela je svoje muževe i osmoro od
      svoje desetoro dece.
      (Nastaviće se)

      prenesen text
      avatar
      viki
      Moderator

      Broj postova : 156
      Join date : 31.01.2010
      Age : 41
      Lokacija : Crna Gora

      Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

      Postaj  viki on ned tra 04, 2010 9:26 am

      SRCE JACE OD VATRE
      Jovanka Orleanka, svetica i zaštitnica
      Francuske, bila je ćerka seljaka iz regije Šampanja, što je neverovatan
      početak za budućeg vojnog predvodnika koji je verovao da se nalazi u
      božjoj misiji u kojoj treba da oslobodi svoju zemlju od Engleza.
      Politička situacija u Francuskoj je bila tada veoma nestabilna. Na čelu
      države je bio Šarl VI, nesposobni kralj, koji je povremeno patio od
      halucinacija. Više članova kraljevske porodice kontrolisalo je zemlju u
      njegovo ime, uključujući kraljicu Izabelu, i vojvode od Orleana,
      Burgundije, Berija i Burbona. Vojvoda Luj od Orleana ubijen je 1407. po
      naredbi svog rođaka vojvode Žan Sen Pjera. Francuska je tada utonula u
      građanski rat i podeljena između armanjaka (orleanista) i Burgundinaca.
      Maja 1413. konflikt je doveo do velike pobune u Parizu, koju je
      predvodio Simon Kaboše inspirisan Burgundincem Pjerom Košonom, koji će
      postati značajna figura u Jovankinom kasnijem životu.

      Božji glas

      Francusku državu potresali su neredi u vreme kada je Jovanka odrastala
      u idiličnoj seoskoj sredini u dolini Mez. Jovanka je imala tri godine
      kada je engleski kralj Henri V izvršio invaziju na Normandiju, ističući
      istorijsko pravo svoje porodice na francuski tron. Henri je slavno
      porazio francusku vojsku u bici u blizini sela Aginkort (oko 50
      kilometara južno od Kalea), 25. oktobra 1415. Ovaj događaj je usitnio
      francusku aristokratiju i oslabio armanjačku frakciju.
      U to vreme Jovankina porodica obrađivala je svojih 50 jutara zemlje.
      Jovanka je bila dobro, vredno dete. Zajedno sa tri starija brata i
      sestrom pomagala je roditeljima u seoskim poslovima. Rado i često išla
      je u crkvu i bila veoma posvećena službi božjoj i svetoj Mariji.
      Pomagala je bolesnima i davala milostinju siromašnima.
      Negde u to vreme pojavila se nova figura na francuskoj političkoj
      sceni, koja će imati presudan uticaj na predstojeće događaje i čija će
      karijera biti blisko povezana sa životom Jovanke Orleanke. Bio je to
      regent Šarl Pontije, mladić naklonjen armanjačkoj frakciji iako mu je
      majka bila u srodstvu sa Burgundincima.
      Vojvoda Žan Sen Pjer od Burgundije ubijen je 1419. godine od Armanjaka
      i nasledio ga je Filip le Bon koji je bio saveznik Engleza. Henriju V,
      kralju Engleske, pridodata je 1420. i titula kralja Francuske,
      zahvaljujući njegovom braku sa Katarinom Valoa, ćerkom kralja Šarla VI
      i regentovom sestrom. Ovo je imalo za ishod da je regent Šarl
      razbaštinjen, zemlja je podeljena između vojvode od Burgundije i
      Henrija V, a pregovore je vodio vatreno proengleski nastrojen Pjer
      Košon, koji je imenovan za biskupa Buvea. Godine 1422. smrt je zadesila
      i Henrija V i Šarla VI. Tron Engleske i Francuske preuzeo je maloletni
      Henri VI.
      U leto 1424. Jovanka je objavila da je počela da doživljava vizije i
      taj događaj promeniće tok njenog života i odvesti je ka konačnoj slavi.
      “Imala sam trinaest godina, kaže ona, kada sam čula božji glas kako
      usmerava moje postupke. U prvom trenutku bila sam preplašena. Taj glas
      se čuo oko podneva, u letnje doba u bašti moga oca...”. Glas je ponekad
      pratio blesak svetla pa je tako mogla da prepozna vizije kao što su sv. Mihailo, sv. Margareta i sv. Katarina.
      Kasnije, na suđenju, izjavila je: “Ovim sam ih očima videla, baš kao
      što sad gledam vas.” Jovanka je verovala da su joj sveci govorili da
      treba da otera Engleze iz Orleana i iz zemlje, a da zatim dovede
      regenta Pontijera u Rems na krunisanje. Ceo svoj život nijednog
      trenutka nije posumnjala u prisustvo božje sile. Ovo uverenje davalo
      joj je natprirodnu hrabrost i sigurnost u borbi za ostvarivanje cilja
      svoje misije, što je kasnije demonstrirala u životu.
      Jovanka je postala naglašeno pobožna. Ako bi se zatekla u polju i čula
      zvona, odmah bi otrčala u crkvu da prisustvuje misi. Broj Jovankinih
      odlazaka na ispoved povećao se u toj meri da su ljudi to počeli da
      komentarišu.

      Pepeo u Seni

      Do maja 1428. godine više nije ni najmanje sumnjala u svoju misiju, a
      glasovi koje je čula požurivali su je da traži prijem na dvoru. Ubrzo
      je dovedena pred regenta Šarla Pontijea. Uticaj koji je Jovanka imala
      na slabog i neodlučnog Šarla bio je trenutan. Kao i vladar, i samo
      kraljevstvo je bilo demoralisano i podeljeno između vlastele. Iznenada,
      pojavila se energična devojka spremna na akciju, čiji je put
      predodređen predskazanjem. Kako Jovanka nije imala nikakve sumnje u
      svoju misiju, Šarl, koji nije imao ništa da izgubi, zatražio je
      odobrenje crkvenih zvaničnika u Poatjeu da odobre Jovanki da komanduje
      jednom armijom. I dobio je. Njena vojska je uklonila opsadu Orleana 8.
      maja 1429, porazila englesku vojsku kod Pataja 18. juna, i zauzela više
      gradova, uključujući i Troa. Usledio je trijumfalni ulazak regenta u
      Rems, gde je krunisan 17. jula kao kralj Šarl VII. Jovanki i njenoj
      porodici kralj je darovao plemićki status 29. decembra 1429.
      Burgundinci su 23. maja zarobili Jovanku kod Kampinja i predali je
      Englezima, posle čega su joj sudili engleski i francuski sveštenici u
      Ruanu. Bila je optužena, između ostalog, za veštičarenje i osuđena pod
      krajnje sumnjivim okolnostima, naširoko orkestriranim od njenog smrtnog
      neprijatelja Pjera Košona, čija je vatrena naklonost prema Englezima
      učinila fer suđenje potpuno nemogućim. Šarl nije učinio bilo kakav
      pokušaj da je spase. Kad je bila osuđena na smrt, Jovanka je u prvi mah
      klonula duhom i pokajala se. Nedelju dana kasnije smogla je snage da
      povuče pokajanje i da se hrabro suoči sa smrću.
      Jovanka je spaljena na lomači 30. maja 1431. a njene poslednje trenutke
      je gledalo više od 10.000 ljudi nateranih da dođu iz grada i obližnjih
      sela. Dok je išla ka gubilištu nosila je kapu na kojoj je pisalo:
      otpadnik, grešnik, idolopoklonik. Njeno ugljenisano telo stavljeno je
      pred prisutne da ga vide, a zatim vraćeno na lomaču gde je izgorelo do
      pepela koji je zatim prosut u Senu. Pričalo se, međutim, da vatra nije
      progutala njeno srce.
      Inkvizicija ju je kasnije 7. jula 1456. proglasila nevinom, nakon što
      su Englezi konačno isterani iz Ruana. Jovanka je zvanično proglašena
      mučenicom. Po rečima Marka Tvena, bila je “daleko najizuzetnija osoba
      koju je ljudski rod iznedrio”. Beatifikovana je 1909. godine, a
      kanonizovana za sveticu 1920.
      (Nastaviće se)

      prenesen text
      avatar
      viki
      Moderator

      Broj postova : 156
      Join date : 31.01.2010
      Age : 41
      Lokacija : Crna Gora

      Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

      Postaj  viki on pon tra 05, 2010 9:54 am

      PRAVEDNA I SUROVA



      [You must be registered and logged in to see this link.]
      [You must be registered and logged in to see this image.]Kraljica Elizabeta
      Kraljica
      Elizabeta I vladala je Engleskom više od pola veka. U tom periodu
      zemlja je cvetala u ekonomiji, politici i umetnosti, naročito
      književnosti. Elizabeta je bila ćerka kralja Henrija VIII i Ane Bolen,
      kojom se Henri oženio posle razvoda sa Katarinom od Aragona, što je
      dovelo do raskida sa katoličkom crkvom. Kako je iz prvog braka imao
      samo jednu ćerku, Henri je očajnički žudeo za muškim naslednikom.
      Međutim, i Ana mu je rodila još jednu ćerku. Ubrzo je pala u nemilost i
      pogubljena 1535. kad je Elizabeta imala dve godine.
      Henri se zatim oženio sa Džejn Simor koja mu je 1537. godine podarila
      sina Edvarda. Henrijev Zakon o naslednom pravu nalagao je da krunu
      nasledi Edvard, pre svojih sestara Meri i Elizabete. Na kraju,
      Elizabetin dolazak na tron bio je skopčan sa velikom opasnošću i borbom
      da preživi sumnjičavost svoje sestre katolkinje koja je budno motrila
      na protestantsku pretnju svom tronu.
      Elizabeta je bila veoma inteligentna i radna. Lako je kao mlada
      savladala strane jezike i klasike. Kad je odrasla postala je vešta u
      sviranju, odična jahačica, strelac i plesačica. Rane slike je prikazuju
      kao ozbiljnu, bledoliku devojčicu riđe kose.
      Posle Edvardove smrti na presto je došla Meri rešena da u Engleskoj
      ponovo ustoliči katolicizam, veru svoje majke i španskih rođaka.
      Protestantski protivnici kraljice Meri i njenog muža Filipa od Španije
      pokušali su da ih u tome osujete, i da na vlast dovedu Elizabetu. Meri
      je strahovala da je Elizabeta uključena u razne zavere protiv nje zbog
      čega je bacila u tamnicu - prvo u najstrašniji zatvor londonski Tauer,
      a zatim i u kućni pritvor u Vudstoku u Oksfordširu. Sestre su se na
      kraju pomirile i Meri je na samrti imenovala Elizabetu za svog jedinog
      naslednika preklinjući je da održi katoličku veru u Engleskoj.
      Elizabeta je smatrala da je njen prioritet rešavanje religijskog
      pitanja. Nije volela verske krajnosti karakteristične za vladavinu
      Edvarda i Meri, pa je zagovarala umerenost. U godinama koje su usledile
      posle krunisanja predložila je zakone koji vraćaju primat
      Protestantskoj crkvi u Engleskoj. Zahtevala je da verske knjige i
      molitve budu napisane na engleskom pre nego na latinskom jeziku, a
      predstavila je novu knjigu opštih molitvi. Uprkos želji Parlamenta da
      primeni strožie mere, sa sebi svojstvenim pragmatizmom Elizabeta se
      suprostavljala rečima “da ne želi nikakav prozor u muške duše”. Podrška
      kruni je za nju bila važnija od religijske lojalnosti, a podanici su
      pre i iznad svega bili Englezi.

      Izvor strepnje

      Uprkos velikog nezadovoljstva katolika, uspostavljanje Protestantske
      crkve pomoglo je da se u Engleskoj uspostavi društvena stabilnost
      karakteristična za vladavinu Elizabete I. Mnogo strožie mere kasnije su
      primenjivane protiv katolika, zbog njihovih pokušaja da ubiju
      Elizabetu. To je naročito došlo do izražaja nakon što je Meri, kraljica
      Škotske, stigla u Englesku 1568. i papske bule iz 1570. kojom se
      katolici oslobađaju obaveze da budu lojalni podanici kraljice Elizabete.
      Mada se nikad nisu srele, škotska kraljica Meri je bila izvor strepnje za Elizabetu.

      Meri je bila primorana posle čitavog niza skandala sa raznim muževima
      da abdicira sa škotskog trona i pobegne u Englesku. Svesna činjenice da
      njeno prisustvo može da podstakne katolike na ustanak, Elizabeta je
      naredila da se Meri strpa u zatvor. Kao što se i pribojavala, pokazalo
      se da je Meri bila u dosluhu sa katoličkim zaverenicima. Elizabeta je
      dugo izbegavala da stavi svoj potpis na presudu kojom je Meri bila
      osuđena na smrt. Na kraju je to, ipak, učinila. Meri je 1587. godine
      pogubljena.
      Posle njene smrti, rastuća katolička opozicija u Engleskoj bila je
      ohrabrena od pape i Filipa II od Španije, koji su želeli da svrgnu
      Elizabetu i ponovo ustoliče katoličkog monarha na tronu Engleske. U
      kasno leto 1588. španska armada (pomorska flota) se približila obali
      Engleske, u nameri da izazove englesku mornaricu i obezbedi pokriće za
      invaziju španske vojske na kopno. Elizabeta je održala čuveni govor
      svojim trupama u Tilburiju pokraj Londona, okupljenim da se suprotstave
      najavljenom zavojevaču. “Znam da imam telo slabe i nežne žene, ali zato
      imam srce i stomak kralja, i to kralja Engleske.” Tada je usledila
      jedna od najslavnijih pomorskih bitaka u istoriji, u kojoj je
      superiorna pomorska veština Engleza sasvim neočekivano dotukla špansku
      flotu.
      Engleski parlament je bio duboko zabrinut zbog Elizabetinog oklevanja
      da se uda - čak je u jednom trenutku odbio da joj odobri sredstva dok
      se to pitanje ne reši. Elizabeta je mudro odgovarala da je dobrobit
      zemlje njen glavni prioritet i da će se udati kada to prilike dozvole.
      Ipak, tokom vladavine imala je flertove i stvarala veze sa nekoliko
      stranih prinčeva. Uživala je u društvu muškaraca i imala nekoliko
      omiljenih prijatelja kao što su Robert Dadli, erl od Lestera, ser
      Volter Roli i pri kraju svog života erl od Eseksa, koji je pogubljen
      zbog izdaje.

      Crvena perika

      Elizabeta je ispoljavala mnoge izuzetne kvalitete, ali i ljudske
      slabosti. Zvali su je “dobra kraljica Bes”, “kraljica devica” i
      “Glorijana”. Bila je izuzetno mudra, vešta, domišljata, zagonetna i
      rečita, ali i podložna laskanju, zavidna, kolebljiva i ponekad okrutna.
      Elizabetina osetljivost na neprijatne mirise i neoprana tela smatrana
      je za razlog njenog čestog seljakanja iz jedne rezidencije u drugu. Ova
      putovanja, međutim, imala su samo jedan cilj - da je narod vidi u celoj
      državi.
      Izbeljivala je lice smesom od izmrvljene ljuske jajeta, makovog semena,
      boraksa i belog olova (veoma toksične supstance). Kad je kosa počela da
      joj opada, verovatno zbog ove otrovne smese, nosila je veliku crvenu
      periku.
      Jedno od Elizabetinih glavnih dostignuća - kako po njenom tako i po
      mišljenju mnogih istoričara - bila je njena popularnost, koja je
      trajala zahvaljujući njenom razumevanju važnosti pojavljivanja pred
      podanicima, što je bilo daleko ispred shvatanja vremena u kome je
      živela. Tokom vladavine davala je stalno izjave da je posvećena
      dobrobiti svojih sunarodnika, a 1601. godine, pred kraj svog života,
      rekla je: “Slavom svoje krune smatram to što sam vladala okružena vašom
      ljubavlju.”
      (Nastaviće se)

      prenesen text

      avatar
      viki
      Moderator

      Broj postova : 156
      Join date : 31.01.2010
      Age : 41
      Lokacija : Crna Gora

      Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

      Postaj  viki on uto tra 06, 2010 11:29 am

      TEZAK PUT DO TRONA




      [You must be registered and logged in to see this link.]
      [You must be registered and logged in to see this image.]katarina Velika
      Imperatorka
      Rusije Katarina Velika bila je jedna od najmoćnijih ličnosti 18. veka.
      Mnogi su je smatrali za prosvećenog monarha. Započela je reforme koje
      su promenile pogled sveta na njenu zemlju i pomogle da se Rusija uvrsti
      među vodeće svetske sile. Bila je veliki pokrovitelj umetnosti i po
      tome je nadmašila sve druge ruske monarhe.
      Katarina Velika rođena je kao nemačka princeza Sofija Avgusta
      Frederika, u gradu Šćećinu u Poljskoj, 21. aprila 1729. Njeni roditelji
      bili su Johana Elizabeta od Holštajna i Kristijan Avgust, princ od
      Anhalt-Cerbsta.
      Dvadeset prvog avgusta 1744. udala se za Petra III, velikog vojvodu od
      Holštajna i naslednika ruskog trona. Sofija je promenila ime u Katarina
      - po ruskom Ekaterina ili Jekaterina - i prihvatila pravoslavnu veru.
      Međutim, ovaj ugovoreni brak pokazao se kao veoma neuspešan. Katarina
      je vrlo brzo postala bliska sa drugim članovima dvora od kojih su mnogi
      bili Petrovi protivnici. Bila je vrlo obrazovana, čitala je klasike i
      dopisivala se sa vodećim ljudima svog vremena, među kojima su bili
      Volter i Didro. Uopšte, bila je dobro informisana o onome šta se
      događalo ne samo u Rusiji, nego i u Evropi.

      Bračni razdor

      Petar III bio je slabog zdravlja. Bolovao je od više bolesti. Katarina
      je na njega gledala kao na “stvorenje vredno sažaljenja”. Pisala je:
      “Volela bih svog muža, samo kada bi on to želeo ili mogao da bude i u
      najmanjoj meri vredan ljubavi. Ali već prvih dana braka stekla sam
      duboku odbojnost prema njemu. Rekla sam sebi: Ako budeš volela ovog
      čoveka bićeš najjadnije stvorenje na zemlji. Pazi na svaki svoj korak,
      što se tiče naklonosti prema ovom gospodinu, bolje misli na sebe,
      madam.”
      Godine 1762. Petar je nasledio carski presto. On i Katarina živeli su u
      Belom dvorcu u Sankt Peterburgu. Ali, razdor između ovog bračnog para
      povećavao se iz dana u dan. Svako je tkao na svom razboju pridobijajući
      pristalice.
      Petar je potpisao sporazum sa Prusijom kojim je sve okupirane
      teritorije vratio neprijatelju Rusije, a potom razbesneo rusku armiju
      namećući joj prusku disciplinu i pruske uniforme. Katarina je uzela za
      ljubavnika Grigorija Orlova. On je postao vođa zavere kojom je Petar
      svrgnut sa trona, a njegova žena ustoličena kao imperatorka Katarina
      II. Bio je to prevrat bez prolivanja krvi. Sedamnaestog jula 1762.
      Petar je umro, zvanično od bolesti, ali je verovatnije da su ga ubile
      pristalice njegove žene. Petar je sahranjen u manastiru Aleksandar
      Nevski, a Katarina nije prisustvovala pogrebu.
      Tim povodom štampan je ovaj proglas: “Usled nedavnih događaja, ruska
      država je izložena krajnjoj opasnosti, smatramo sebe pozvanim da uz
      pomoć Boga, i u skladu sa jasnim i iskrenim željama naših vernih
      podanika, podignemo na tron jedinog i apsolutnog suverena, nakon što su
      nam se naši verni podanici svečano zakleli na odanost.”
      Stupivši na presto Katarina je počela marljivo da radi kako bi
      unapredila rusku državu. Krenula je prvo od poljoprivrede. Urađene su
      studije o kvalitetu ruskog zemljišta i dovedeni strani stručnjaci koji
      su savetovali koje je kulture najbolje gajiti. Unapređena je i
      poljoprivredna tehnologija uvozom mašina iz Engleske. Građena su i
      proširivana pristaništa i ratni brodovi. Geolozi su istraživali
      rudno bogatstvo Rusije, a otvarani su i rudnici srebra.
      Na Katarinin podstrek, razvijale su se i druge privredne grane -
      proizvodnja lana, kožne robe, grnčarije i nameštaja. Cvetala je
      trgovina sibirskim krznima. Zanatlije iz Nemačke, Francuske i Austrije
      unapredile su proizvodnju porcelana. Uspostavljena je živa trgovina sa
      Istokom, putevi karavana protezali su se sve do Mandžurije. Rusija je
      izvozila kožu, krzno i lan u Kinu, a uvozila pamuk, svilu, srebro,
      duvan i čaj. Do 1765. ruska ekonomija je preobražena.

      Veliki mecena

      VeĆi deo ruske populacije je bio slabo obrazovan, pa je Katarina počela
      da osniva škole u svakom provincijskom gradu. Manastir u Sankt
      Peterburgu pretvorila je u internat za devojke - Smolni institut.
      Sledeća ključna oblast koja je okupirala Katarinu bila je medicina. U
      to vreme male boginje su bile glavni uzročnik smrti i ostavljale su za
      sobom na hiljade nesposobnih i unakaženih. Katarina je uvela novu
      praksu vakcinacije protiv zaraznih bolesti. I nju samu vakcinisao je
      doktor Tomas Dimsdejl, koga je ona dovela za tu namenu iz Škotske. Uz
      njegovu pomoć formirane su posebne bolnice za vakcinaciju, a 1763.
      Katarina osniva prvi medicinski fakultet u Rusiji, koji je obučavao
      doktore, hirurge i apotekare.
      Katarina je bila i veliki promoter mnogih umetnosti. Podigla je čuveni
      Ermitaž. Posedovala je pozorište gde su se izvodile drame i opere.
      Kupila je biblioteke Didroa i Voltera. Povećala je broj knjiga u
      carskoj biblioteci od svega nekoliko hiljada na čak 38.000 primeraka.
      Za vreme njene vladavine Sankt Peterburg je postao jedan od vodećih
      kulturnih centara u Evropi. Pisala je memoare, romane i komedije.
      Život ruske aristokratije u to vreme zavisio je od kmetskog rada. Takve
      društvene odnose Katarina nije odobravala, ali ih nije ni ukinula iz
      straha da bi zbog toga izgubila podršku plemstva. Ipak, izdala je više
      dekreta o humanom postupanju prema kmetovima, ali to nije imalo većih
      efekata. Moć ruskog plemstva porasla je tokom njene vladavine.
      Reformisala je pravni sistem.
      Posle Grigorija Orlova, Katarina je usmerila svoju naklonost ka još
      jednom znamenitom Rusu, Grigoriju Potemkinu. Uz njegovu pomoć Rusija je
      anektirala Krim od Turske i na taj način povećala teritoriju i
      bogatstvo carevine. Potemkina je proglasila za princa imperije. Godine
      1754. Katarina je rodila sina Pavla, budućeg imperatora Rusije. Vladalo
      je uverenje da je Pavlov otac Sergej Saltikov, ruski armijski oficir i
      prvi Katarinin ljubavnik.
      Katarina je bila popularna carica i vladala je 34 godine. Umrla 17.
      novembra 1796. i bila iskreno ožaljena. Mada je bila poznata kao
      Katarina Velika, odbijala je to imenovanje rečima: “Ostavljam budućim
      naraštajima da nepristrasno procene moje delo.”
      Katarinina reputacija bila je dosta okaljana pričama o njenom
      razvratnom seksualnom životu. Govorilo se da je imala 300 ljubavnika i
      da je stradala kad je polno opštila sa konjem. Ljubav je vodila u
      skrivenoj sobi dekorisanoj erotskim slikama i skulpturama.
      Najpikantnije priče o Katarini Velikoj izmislili su francuski pisci
      nedugo posle njene smrti. Jedna od njih je i ona da je umrla na noćnom
      sudu, koji je pukao pod njenom težinom, a umrla je zapravo od šloga.
      (Nastaviće se)

      prenesen text
      avatar
      viki
      Moderator

      Broj postova : 156
      Join date : 31.01.2010
      Age : 41
      Lokacija : Crna Gora

      Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

      Postaj  viki on sri tra 07, 2010 8:57 am

      DAMI DVA NOBELA
      OtkriĆe radijuma zaslugom Marije Kiri
      unelo je epohalne promene u medicinu. Bila je prva žena koja je dobila
      Nobelovu nagradu, prva osoba koja je tu nagradu dobila dva puta, i
      jedina žena koja ju je dobila za dve različite kategorije.
      Marija Kiri je rođena u Varšavi, kao najmlađe od petoro dece. U školi
      je bila briljantan đak. Godine 1883, na kraju srednje škole, nagrađena
      je zlatnom medaljom za uspeh. Njena porodica je cenila obrazovanje, ali
      u to vreme u Poljskoj, pod dominacijom Rusije, žene nisu mogle da
      pohađaju univerzitet. Marija je počela da zarađuje za život dajući
      privatne časove, i ubrzo se povezala sa grupom mladih ljudi koji su
      organizovali svoje studije u neobaveznoj organizaciji poznatoj kao
      Pokretni univerzitet. Godine 1886. postala je guvernanta u jednoj
      dobrostojećoj porodici, ali je žudela za intelektualnim izazovima i
      istraživanjima i bila je sve odlučnija da postane polaznik
      univerziteta. Godine 1891. odlazi u Pariz da živi sa svojom sestrom
      Bronjom, koja je tamo pohađala studije medicine. Tu je prihvatila
      francusku verziju svog imena, Mari. Na Sorboni je studirala matematiku,
      hemiju i fiziku. Takođe je bila i prva žena koja je kasnije tu
      predavala.

      Dve ljubavi

      Godine 1894. Marija je tražila laboratoriju gde bi mogla nesmetano da
      radi na istraživačkom projektu koji je sama odabrala, merenju magnetnih
      svojstava legura čelika. Kolege su joj predložile da stupi u kontakt s
      Pjerom Kirijem na Školi za fiziku i hemiju. Taj susret je bio od
      presudne važnosti za njen dalji život i rad. Od prvog trenutka je bila
      impresionirana Pjerom Kirijem. “Izgledao mi je tako mladoliko, mada je
      već imao 35 godina. Bila sam očarana njegovim jasnim pogledom i naoko
      nehajnim držanjem njegove vižljaste figure. Njegove spore odmerene
      reči, jednostavnost, osmeh, u isti mah su odavale čas ozbiljno, čas
      mladoliko raspoloženje. Započeli smo prijateljski razgovor o pitanjima
      koja se tiču nauke i bila sam presrećna što mogu da ga pitam za
      mišljenje.”
      Marija i Pjer su se venčali u leto 1895. To je bio početak po svemu
      izuzetne veze dvoje naučnika. Zajedno su radili mnogo godina na raznim
      istraživačkim projektima, da bi na kraju svoje istraživanje fokusirali
      na novootkriveni fenomen: radioaktivnost. Imali su dve ćerke, Irenu i
      Evu, koje su odgajali, sprovodeći kao po kazni težak raspored,
      sastavljen od istraživanja i publikovanja, često u iscrpljujućim
      uslovima i u prvo vreme potcenjeni od francuskih akademskih krugova.
      Drugi francuski fizičar Antoan Anri Bekerel (1852-1908) upravo je otkrio prirodnu radioaktivnost, proučavajući uranijum.
      Marija je bila fascinirana ovim otkrićem i došla je do zaključka da ako
      se radioaktivnost nalazi u atomima uranijuma mora takođe da postoji i u
      drugim elementima. Započela je sistematsko istraživanje radioaktivnosti
      i tako je došla do otkrića torijuma. Kirijevi su istraživali supstancu
      poznatu kao uranov oksid, prirodni mineral iz koga su ekstrahovani
      uranijum i torijum. Na svoje iznenađenje, otkrili su da je on
      radioaktivniji nego što bi se to moglo objasniti zbirom radioaktivnosti
      uranijuma i torijuma koje sadrži. Ubrzo su otkrili još dva
      visokoradioaktivna elementa, radijum i polonijum. Polonijum je dobio
      ime po domovini Marije Kiri.
      Nepresušna reka naučnih informacija tekla je iz njihovih istraživanja,
      i to ne samo o novim elementima, već i o uticajima radioaktivnosti na
      ćelije. Došli su do jednog važnog otkrića - da su bolesne, kancerogene
      ćelije izložene radijaciji mnogo brže uništene nego zdrave. Ovo otkriće
      imaće ogromne implikacije u narednim godinama na razvoj terapija za
      lečenje mnogih oblika kancera, a radiološka terapija je još uvek jedno
      od glavnih oružja u medicinskom arsenalu.
      Ubrzo je ovo sudbonosno otkriće pratilo i međunarodno priznanje. Novembra 1903. Kraljevsko londonsko društvo nagradilo
      je Kirijeve medeljom za oblast hemije. Sledećeg meseca su za svoja
      otkrića dobili Nobelovu nagradu za fiziku, deleći to priznanje sa
      Bekerelom.

      Kobni zraci

      Slava u inostranstvu bila je jednaka njihovoj slavi u Francuskoj, pa je
      Pjer Kiri postao direktor istraživačkog centra i profesor fizike na
      Univerzitetu u Parizu - položaj koji je naročito ustanovljen za njega.
      Godine 1905, godinu dana posle rođenja Eve, njihove druge ćerke, Pjer
      je izabran u prestižnu Akademiju nauka, a 6. juna iste godine obratio
      se u svoje i Marijino ime Nobelovom komitetu u Stokholmu.
      Godine 1906. Pjer je poginuo kad su na njega naletela teška zaprežna
      kola. Sama, sa dve male ćerke koje mora da podiže, Marija dobija poziv
      da preuzme Pjerovo mesto profesora fizike. Bila je prva žena kojoj je
      ponuđen taj položaj. Godine 1908. započela je predavanje na prvom i u
      to vreme jedinom tečaju o radioaktivnosti na svetu. Takođe je marljivo
      radila na izdavanju zajedničke zbirke radova, koja je kulminirala
      izlaskom Traktata o radioaktivnosti, 1910.
      Marija je nastavila da radi na radioaktivnim elementima i 1911. dobija
      drugu Nobelovu nagradu, ovog puta za hemiju. Nagrada je dodeljena za
      njen rad na izdvajanju radijuma i proučavanju njegovih hemijskih
      svojstava. Ovoga puta nagradu nije delila. Godine 1914. potpomogla je u
      osnivanju Instituta za radijum u Parizu i bila njegov prvi direktor.
      Shvatila je da rendgenski zraci mogu da pomognu da se lociraju strani
      objekti u telu i tako olakša rad hirurga. Za vreme Prvog svetskog rata
      smislila je vozilo koje je služilo za radiografisanje, koje su slali na
      front da pomogne ranjenim vojnicima. To vozilo je postalo poznato kao
      “mali kiri”, kako su ga od milja zvali. Marija ga je lično dovozila do
      linije fronta. Vozila su bila opremljena radonom, radioaktivnim gasom
      dobijenim iz radijuma, koji je Marija lično sakupljala i smeštala u
      gasne tube. Da bi sakupila sredstva za ratne potrepštine, prodala je
      svoju i Pjerovu zlatnu Nobelovu medalju.
      Marija je bila povučena, dostojanstvena i skromna i stekla je divljenje
      naučnika u celom svetu. Njen rad je zabeležen u mnogim dokumentima i
      naučnim časopisima i reflektovao se na mnoge kasnije nagrađene radove.
      Uvek je bila uzdržana u intervjuima i javnim obraćanjima, ali je 1921.
      otišla na turneju u Ameriku i tamo se, uz burno odobravanje, obraćala
      na mnogim skupovima. Tokom turneje, predsednik Harding, u ime žena
      Amerike, darovao joj je za njen institut jedan gram radijuma,
      “nebrojeno puta dragocenijeg od zlata”.
      Nikad nije izgubila interesovanje za svet prirode, kao ni uzbuđenje za
      otkrivanje njenih tajni. Godine 1933. branila je naučni progres od
      kritika dušebrižnika zabrinutih zbog moguće dehumanizacije naučnih
      istraživanja. “Ja sam jedna od onih koja smatra da nauka poseduje
      veliku lepotu. Naučnik u laboratoriji nije puki tehničar, već dete
      stavljeno pred prirodni fenomen koji ga impresionira kao bajka.”
      Četvrtog jula 1934. u svojoj 67. godini Marija je preminula od
      leukemije, verovatno kao posledice izloženosti visokim dozama
      radioaktivnosti tokom svojih naučnih istraživanja. Posle njene smrti
      Institut za radijum u Parizu preimenovan je u njenu čast u Institut
      “Kiri”. Albert Ajnštajn je jednom prigodom rekao: “Marija Kiri je
      jedina od svih slavnih ljudi čija slava nije ničim umrljana.”

      STAZAMA MAJKE

      Najstarija ćerka Marije Kiri, Irena Žolio Kiri, bila je fizičar. Godine
      1935. s mužem dobija Nobelovu nagradu za hemiju za rad na sintezi novih
      hemijskih elemenata.
      Godine 1935. tela Marije i Pjera Kirija su ponovo sahranjena u pariskom
      Panteonu, u grobnici rezervisanoj samo za heroje Francuske revolucije.
      Njen lik se mnogo godina pojavljivao na francuskim banknotama i kovanicama.
      Element 96, kirijum (Cm), dobio je ime po Mariji i Pjeru Kiriju.

      (Nastaviće se)

      prenesen text
      avatar
      viki
      Moderator

      Broj postova : 156
      Join date : 31.01.2010
      Age : 41
      Lokacija : Crna Gora

      Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

      Postaj  viki on čet tra 08, 2010 10:18 am

      SAMA SEBI SNAJDER

      Koko Šanel je unela revoluciju u žensku
      modu i podigla modni dizajn na nivo umetničke forme. Kompanija koju je
      osnovala pristuna je i dalje na internacionalnom planu u visokoj modi
      (haute couture), dizajniranju odeće, mirisa i kozmetičkoj industriji.
      Gabrijela Boner “Koko” Šanel je započela život kao siroče sa sela, ali
      joj to nije smetalo da postane jedna od najrevolucionarnijih modnih
      kreatorki svih vremena. Ona je tako dramatično promenila lice mode i
      podigla je na takav nivo da je bila jedina od modnih dizajnera svrstana
      u 100 najuticajnijih ljudi dvadesetog veka po Tajm magazinu, a njene
      ideje i dan-danas utiču na rad savremenih dizajnera. Time što je
      redefinisala način kako žene treba da se oblače, sklanjajući
      muškobanjastu odeću i propagirajući ženstven izgled, Koko je takođe
      dala značajan doprinos pokretu za prava žena.


      Kabare - kratko

      Njen stil je bio univerzalan, i dokazao se trajanjem. Kreacije koje su
      je učinile slavnom 1920. godine, “mala crna haljina” i odela od
      žerseja, i dan-danas se proizvode u velikom broju na osnovu njenog
      originalnog nacrta. Ono što je stvorilo njen osoben stil delimično je
      nastalo iz čiste nužde. Koko, koju su najbliži saradnici oslovljavali
      sa “gospođice”, naučila je da šije jer sebi nije mogla da priušti skupu
      firmiranu odeću. Vođena instinktom, kreirala je udobnu i komotnu odeću
      koja se odmah dopala ženama čija su tela dugo bila stegnuta i
      ukalupljena u korsete. Ona sebe nikada ne bi opisala kao feministkinju,
      ali njena revolucija u dizajnu ženske haljine, a pre svega to što je
      oslobodila žene stege korseta, podudara se sa bumom feminističkog
      pokreta. Način na koji je Koko integrisala muške i sportske odevne
      elemente u žensku odeću bio je u skladu sa idejama feminističkog
      pokreta.
      Koko je bila tajanstvene prirode, želeći možda tako da predupredi
      pitanja o svojoj siromašnoj prošlosti. Tvrdila je za sebe da je rođena
      1893. u mestu Overnje, a zapravo je bila rođena deset godina ranije u
      gradu Somuri, kao dete radnice koja je vrlo brzo umrla, ostavljajući za
      sobom šestoro dece mužu koji je ubrzo napustio porodicu. Godine 1905.
      kada je imala 17 godina, napustila je posao švalje da bi počela da
      zarađuje za život kao pevačica u kabareu. Pevala je u pariskim kafeima
      kao što je na primer La Rotonde na Monparnasu, i upravo je ovde dobila
      nadimak Koko, po jednoj popularnoj pesmi koju je pevala. Njena karijera
      pevačice bila je kratkog daha, ali je zahvaljujući njoj postala
      ljubavnica bogatih ljudi kao što su Etjen Balzan i Artur “Boj” Kapel,
      koji joj je pomogao da pokrene svoj biznis i da predstavi svoje
      kreacije ženama iz visokog društva.
      Njen osećaj za stil je bio tako duboko ukorenjen da nije mogla da dođe
      pod uticaj trenutnih modnih prohteva i zato su njene kreacije uvek bile
      originalne. Godine 1912. finansijski potpomognuta od strane Balzana,
      otvara svoju prvu prodavnicu. Koko je predstavila svoj originalni model
      šešira, umesto u to vreme u trendu Belle Eroljue modnog stila,
      govoreći: “Kako uopšte ispod te stvari može da funkcioniše mozak?” Zato
      je njen mozak koji je odlično funkcionisao doveo do munjevite
      ekspanzije Šanel kompanije. Osim što je posedovala tako istančan osećaj
      za stil, bila je i sposoban biznismen i veoma talentovana za marketing.
      Do 1920. Koko je već stekla svoj legendarni status. Opsedao ju je
      Holivud, bogati i slavni, i Šanel brend je cvetao. Malo je falilo da se
      tada uda za jednog od najbogatijih ljudi u Evropi, vojvodu od
      Vestminstera. Kada su je pitali zašto to nije učinila odgovorila je:
      “Bilo je nekoliko vojvotkinja od Vestminstera, ali je samo jedna Šanel.”
      Upravo u toku te dekade lansirala je svoje večne modne predmete. Malu
      crnu haljinu kreirala je 1926. Bilo je i drugih malih crnih haljina
      drugih dizajnera, ali je samo njena sa toliko stila pratila
      visoku modu. Drugi trajni pronalazak bio je parfem “šanel 5”, lansiran
      1923. Sa ovim mirisom započela je trend da modni dizajneri proizvode
      svoje parfeme. Nikada pre nijedan parfem nije dobio ime po modnom
      dizajneru. “Šanel 5” je postao brend za parfeme koje rade dizajneri i
      ostao je značajan izvor profita i za savremenu Šanel kompaniju. Pošto
      je lansiran “šanel 5”, Pjer Verthajmer, direktor kompanije Bourjois i
      verovatno njen ljubavnik, postao je partner Koko Šanel u ogranku
      kompanije koji se bavio proizvodnjom parfema. “Šanel 5” je postao
      sinonim za luksuz i senzualnost. Njegova večna asocijacija na glamur i
      uspeh bila je zapečaćena 1954. kada Merilin Monro, upitana u jednom
      intervju “Šta nosi kad krene na spavanje” odgovorila “Šanel 5”. Prodaja
      ovog parfema je posle toga naglo skočila svuda u svetu. Koko je lično
      dizajnirala klasičan poklopac na bočici u kojoj se parfem i dan-danas
      prodaje. Sam parfem, ponavljala je, važniji je od pakovanja.

      Oficir i dama

      Uspeh je Koko Šanel načinio delom modernog umetničkog pokreta, rame uz
      rame sa Stravinskim, Pikasom, Koktoom i Džagiljevim. I zaista, Kokto je
      jednom rekao za nju: “Ona je, kao nekim čudom, radila u modi poštujući
      pravila koja su naizgled imala vrednost samo za slikare, muzičare i
      pesnike.” Koko je uradila kostime za izvođenje Kokotovih predstava
      Antigona (1923) i Kralj Edip (1937). Takođe je dizajnirala kostime za
      mnoge filmove. Druženje u intelektualnim krugovima ju je odvojilo od
      drugih savremenih modnih dizajnera, i dovelo do toga da se njen dizajn
      počne uvažavati kao umetničko delo.
      Međutim, reputacija Koko Šanel nije potpuno bez mrlje. Tokom Drugog
      svetskog rata, pojavile su se manje prijatne kritike kada se povezala
      sa fašističkim pokretom. Ispoljavala je antisemitske i homofobične
      poglede i tokom rata prekinula je posao i započela vezu sa jednim
      nemačkim oficirom, Hansom Ginterom fon Dinklageom. Zbog svega toga je
      bila oštro kritikovana i praktično se povukla iz javnog života između
      1939. i 1954.
      Iznenada, 1954. Koko je odlučila da se vrati poslu. Uspešan povratak na
      scenu je osigurala kreacijom “šanel” kostima, koji se i danas nosi i
      naveliko kopira. On se sastoji od suknje dužine ispod kolena,
      strukiranog blejzera od crnog vunenog štofa sa zlatnim dugmadima,
      obično ukomponovanog sa velikim komadima nakita. Karl Lagerfeld je
      jednom rekao: “Do pedesetih je imala koristi od prekida u radu, pa je
      mogla da razvije pravi šanel look. Vreme i kultura su hvatali korak s
      njom.” Ponovo su njene kreacije predstavljale modno oslobođenje.
      Ležerne, opuštene kreacije, mekani materijali, bili su nešto sasvim
      novo u odnosu na uštogljeni posleratni Nenj Look njenog suparnika
      Kristijana Diora.
      Koko Šanel je pedesetih godina konsolidovala svoj uticaj. Do šezdesetih
      je postala deo onog istog modnog establišmenta koji je na početku
      karijere tako žustro odbijala i njeno ime je skoro postalo sinonim za
      visoku modu. Godine 1969. Ketrin Hepbern je glumila njen lik na
      Brodveju, dok ju je u filmu o njenom životu “Dragulj Šanel” (1981)
      glumila francuska glumica Mari Frans Pizije. Koko je radila sve do
      svoje smrti 1971. i sahranjena je u Lozani u Švajcarskoj. I pored
      bezbrojnih ljubavnih afera nikad se nije udavala. Posle njene smrti
      kompaniju su vodili njeni mnogobrojni dizajneri. Od 1983. nemački
      dizajner Karl Lagerfeld je održao u životu ime Šanel uspešno
      kombinujući tradicionalni Koko stil sa modernijim izrazom.

      PETICA

      Parfem ”šanel 5” je dobio ime po broju za koji je Koko smatrala da joj
      donosi sreću. Sve njene nove kolekcije su se pojavljivale petog dana u
      mesecu. “Šanel 19”, je pak ime dobio po datumu njenog rođenja. Njeno
      ime “Koko” znači “mala maza”. Koko je živela više od 30 godina u sobama
      u Ric hotelu u Parizu.
      (Nastaviće se)

      prenesen text
      avatar
      viki
      Moderator

      Broj postova : 156
      Join date : 31.01.2010
      Age : 41
      Lokacija : Crna Gora

      Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

      Postaj  viki on pet tra 09, 2010 7:20 am

      MOC MALE GLUMICE

      UDAJOM za vođu Mao Cedunga, Đijang je od
      nepoznate glumice postala jedna od najuticajnijih političkih figura
      dvadesetog veka. Član kineskog politbiroa, i po zlu čuvene Četvoročlane
      bande, bila je odgovorna za zatvaranje i ubistvo bezbroj umetnika i
      intelektualaca koji su proglašeni naprijateljima kulturne revolucije.
      Đijang Đing rođena je kao Luan Šumeng u provinciji Šandong u Kini 1914.
      Bila je ćerka stolara, a odgajio ju je deda. Kao tinejdžerka doživela
      je neke traumatične trenutke. Otišla je na studije književnosti na
      Đingdao univerzitet i dok je boravila tamo došla je u kontakt sa
      levičarskim idejama.
      Pošto je bila lepa, Đijang Đing je želela da bude glumica i 1929. je
      postala član pozorišne grupe. U Šangaju je tokom tridesetih godina
      uzela umetničko ime Lan P’ing, i ostvarila različite uloge na filmu i
      pozorištu, uključujući Noru u Ibzenovom ostvarenju „Kuća lutaka“.
      Godine 1937. kada je Japan napao Šangaj, beži u kinesku ratnu
      prestonicu i radi za Centralni filmski studio koji kontroliše vlada.
      Polazi joj za rukom da pređe linije razdvajanja da bi se pridružila
      komunističkim.

      Crvena garda

      Lan P’ing je počela formalno da uči marksističko-lenjinističku teoriju
      i prolazi neki vid vojnog treninga. Takođe je radila kao instruktorka
      drame na Lu Hsun umetničkoj akademiji i upravo je tu srela Mao Cedunga
      koji je došao u posetu školi. Bio je tako neodoljivo privučen njenom
      lepotom, umećem i držanjem da se i pored protivljenja Partije razveo od
      svoje teško bolesne druge žene da bi se oženio njome. Složio se
      međutim, sa nepisanim partijskim pravilom, da se njegova nova supruga
      neće baviti politikom. Čitavih 30 godina Đijang je zaista bila izvan
      političke arene, jednostavno glumeći prikladnu vođinu suprugu, domaćicu
      na prijemima u čast stranih državnika i prisustvujući samo nekolicini
      kulturnih komiteta. To svakako nije bilo zato što ona nije imala
      vlastite političke poglede, niti zato što joj je manjkala politička
      ambicija. To je postalo očigledno tokom šezdesetih godina kad je
      postepeno sticala prevlast za vreme kulturne revolucije.
      Već 1959. bilo je očito da splašnjava poverenje u Mao Cedunga zbog
      neuspeha njegovog plana industrijalizacije Kine. Njegov tzv. veliki
      skok, imao je za rezultat užasnu glad koja je odnela milione života. Iz
      dobro čuvane rezidencijalne oblasti gde je živeo sa suprugom, započeo
      je planiranje poslednje vladine kampanje u svom životu: kulturne
      revolucije. U toj zamisli su ga podržavali supruga i njegove pristalice
      levog krila partije. Sad kad se Mao razilazio s partijskim
      establišmentom, Đijang više nije osećala nikakvu obavezu prema
      partijskom zahtevu da se ne meša u politiku. Tokom šezdesetih godina
      izgradila je sebe kao ličnost, i nije više bila samo madam Mao, već je
      primljena u Politbiro, glavno vladajuće telo u Kini tog vremena.
      Ciljevi kulturne revolucije su bili sledeći: „Da se smrve kapitalisti
      koji su imali moć, da se kritikuju reakcionarni buržoaski autoriteti u
      nauci, reformiše obrazovanje, književnost i umetnost.“ Đijang je
      vatreno napadala buržoaske i feudalne uticaje u umetnosti i
      književnosti. Ona i još neki radikalni elementi su želeli da oslobode
      umetnost od pojava koje su oni videli kao opsesiju monarhijom,
      romantikom i lepotom. Ohrabrivala je stvaranje novih dela sa
      revolucionarnim i proleterskim sadržajem. Na kraju, ovaj program
      promena nije bio ograničen samo na menjanje umetničkih formi već je
      postao zamajac za progon, torturu i ubistvo hiljade umetnika i
      intelektualaca.

      Beloputi demon

      Kako je bila jedna od malog
      broja ljudi u koje je Mao još imao poverenja, imenovana je za prvog
      zamenika kulturne revolucije. To joj je dalo daleko veću moć koju je
      ona nemilosrdno koristila da bi ukinula širok spektar političkih i
      nepolitičkih kulturnih aktivnostsi i raširila teror po celoj Kini.
      Takođe je sprovodila ličnu osvetu prema političkim neprijateljima, koje
      je proganjala, javno ponižavala i ubijala. Deng Ksjaoping, koji će
      postatai vođa Kine posle Maove smrti, bio je jedan od članova Partije
      koji je bio fizički zlostavljan i ponižavan. Uz sve to, Đijang je
      oštrim govorima uspaljivala Crvenu gardu, izazivajući i previše
      nepotrebnog nasilja koje je protutnjalo zemljom. Crvena garda je
      sprovodila nasumične egzekucije „kontrarevolucionara“ i uništila verska
      zdanja, starovekovne znamenitosti, slike, skulpture i biblioteke. Svako
      kome bi prilepili etiketu intelektualca, pod ma kojim izgovorom, bio je
      u opasnosti. Ni danas nije do kraja jasno da li je Đijang Đing imala
      Maovu aktivnu podršku ili samo pasivno odobravanje. Kako je njegovo
      zdravlje slabilo, tako je njena moć rasla, mada ju je kočio koliko je
      mogao daleko umereniji premijer Žu Enlaj.
      Moć Đijang Đing je kasnih šezdesetih počela da slabi, i mada duboko
      omrznuta, uživala je zaštitu za života Mao Cedunga. Mao je stario i za
      svog naslednika je odredio Hua Guofenga. On nikako nije bio po volji ni
      Đijang Đing ni ostalim članovima Četvoročlane bande kojoj su to ime
      nadenule pristalice umerene linije. Nekoliko nedelja pre Maove smrti u
      septembru 1979. činilo se da banda planira neku vrstu prevrata. Na
      sreću, osujetila ih je brza reakcija njihovih protivnika. Počeli su da
      niču plakati koji su javno optuživali Bandu i u oktobru su bili
      pohapšeni. Ocrnjena groznim karikaturama u štampi, Đijang Đing je
      postala glavna meta propagande protiv bande, što je verovatno bilo
      pojačano ambivalentnim odnosom prema ženama u Kini uopšte, a naročito
      prema njihovom učešću u političkom životu.
      Zbog terora koji je nametnula svojoj zemlji Đijang Đing je sad bila
      predmet opšte omraze. Četvoročlana banda je bila optužena za rušenje
      vlade, praćenje i proganjanje do smrti na hiljade nedužnih ljudi.
      Suđenje je prenosila televizija. Praćenje suđenja je bilo obavezno.
      Đijang Đing je ljutito tvrdila da je samo ispunjavala želje Mao
      Cedunga. Izazivala je sud da je osudi na smrt, i u nekoliko navrata su
      morali da je odstrane s mesta gde su stajali optuženi. Izrečena joj je
      smrtna presuda koja je zatim preinačena u doživotnu kaznu. Najgora
      kazna za nju je svakako bila ta što je morala da gleda kako Deng
      Ksjaoping, njen stari neprijatelj, počinje da reformiše zemlju kojom je
      zakratko vladala.
      Đijang Đing se 1991. obesila dok je bila na uslovnoj slobodi zbog
      lečenja karcinoma grla. Smrt žene koja je postala slavna zbog
      različitih okolnosti jedva da je pomenuta u kineskoj štampi. Godine
      1984. objavljena je njena biografija pod nazivom „Beloputi demon“. Tu
      je opisana kao demon, osoba puna gneva, osvetoljubiva, okrutna i
      emocionalno neuravnotežena. Tako će je istorija upamtiti. Đijang Đing
      je na početku bila inspirisana iskrenim političkim entuzijazmom prema
      socijalizmu, i još uvek ima svoje poklonike u tvrdoj liniji
      Komunističke partije. Ali pre svega ona potvrđuje staru izreku koja
      kaže da velika moć kvari čoveka u velikoj meri, a da apsolutna moć
      dovodi do apsolutne iskvarenosti.
      (Nastaviće se)
      avatar
      viki
      Moderator

      Broj postova : 156
      Join date : 31.01.2010
      Age : 41
      Lokacija : Crna Gora

      Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

      Postaj  viki on sub tra 10, 2010 4:40 pm

      KOSMAR PLAVOG ANDJELA

      [You must be registered and logged in to see this image.]Merlin Monro
      Izuzetna
      pojava na platnu i zadivljujući izgled napravili su od Merilin Monro
      seks simbol za sva vremena. U detinjstvu siromašna i napuštena, postala
      je najveća filmska zvezda i legenda još za života. Merilin Monro, čije
      je pravo ime Norma Džin Bejker, bila je vanbračna ćerka Gledis Bejker,
      filmske montažerke u RKO studijima. Mentalno zdravlje majke je narušeno
      posle rođenja Norme Džin i ona je na kraju poslata u mentalnu ustanovu
      u Santa Moniki. Norma Džin je veći deo detinjstva provela u
      hraniteljskim porodicama i sirotištima.
      Godine 1941. njen zakonski staratelj, Grejs Mek Ki Godard, koja je bila
      prijateljica njene majke, uzela je Normu kod sebe da živi s njom i
      njenim mužem. Grejsina strast prema filmovima, a naročito prema plavoj
      filmskoj zvezdi Džin Harlou, imala je ogroman uticaj na Normu, koja je
      i sama počela da mašta kako da postane filmska zvezda. Godine 1942.
      Grejsin muž je poslat na Istočnu obalu i par nije mogao a da ne povede
      sa sobom i Normu. U tom trenutku je imala 16 godina i nije želela da je
      ponovo stave pod starateljstvo. Grejs Mek Ki je ohrabrila Norminu vezu
      sa dvadesetjednogodišnjim susedom, Džejmsom Doertijem, smatrajući da je
      brak bolja opcija za nju.
      Norma Džin i Džejms su se venčali posle šest meseci zabavljanja 19.
      juna 1942. Dve godine kasnije, Džejms je poslat na južni Pacifik gde se
      pridružio trgovačkoj mornarici. Za to vreme, Norma Džin je radila u
      fabrici u Burbenku u Kaliforniji, gde ju je primetio fotograf Dejvid
      Konover, koji je radio na foto priči za “Uank magazin” o ženama koje
      daju svoj doprinos ratnim naporima. Konover je prepoznao njenu prirodnu
      fotogeničnost i zahvaljujući njegovom radu dobila je nekoliko poslova
      kao model.
      Norma Džin je privukla pažnju Bena Lajona, lovca na talente za filmski
      studio “20-th Century Fox”. Sklopila je s njima šestomesečni ugovor, i
      u tom periodu je malo radila, ali je iskoristila priliku da nauči nešto
      o šminkanju, frizuri i oblačenju. Produžila je početni ugovor i Norma
      Džin Bejker se preobrazila u Merilin Monro, ime za koje su se zajedno
      odlučili i ona i studio. Kosu je obojila u platinastoplavu po uzoru na
      Džin Harlou, i počela je da dobija manje uloge na filmu. Kada se vratio
      kući, Džejms Doerti je zatekao drugačiju osobu i par se 1946. razveo.
      Merilin je pred kamerama delovala prirodno. Fotograf Ričard Ejvdon je
      jednom prilikom rekao: “Više je pružala pred objektivom kamere od bilo
      koje druge glumice ili žene. Nikad nisam fotografisao tako beskrajno
      strpljivu i požrtvovanu osobu koja se ispred kamere osećala mnogo
      lagodnije nego kada se ona ugasi.” Njena ležernost pred kamerom je
      možda odražavala tužnu istinu o njenom nesnalaženju u stvarnom životu.
      Za Merilin, glamur Holivuda je nudio beg od stvarnosti sveta koji kao
      da ju je izneverio. Sad kada je postala superzvezda privlačila je
      pažnju i ljubav koji su joj toliko nedostajali u detinjstvu i
      adolescentnom dobu. Njeno rastrzano odrastanje uticalo je na njeno
      poimanje sebe same i veza u koje se upuštala. Jednom je rekla: “Znala
      sam da pripadam publici i svetu, ne zato što sam talentovana, pa čak ni
      zato što sam lepa, već zato što nikada nisam pripadala nigde i nikome
      drugom.”
      Prvi ozbiljan glumački posao koji je dobila bila je mala uloga u
      trileru Džona Hjustona “Džungla na asfaltu” iz 1950. Prvu glavnu ulogu
      dobila je u filmu “Ne moraš da kucaš“ (1952), zatim su usledile još
      neke da bi je tek uloga u filmu “Nijagara” vinula među zvezde. Te iste
      godine snimljena su još dva filma, koji su je promovisali u vodeću
      glumicu Holivuda

      - “Muškarci više vole plavuše” i “Kako se udati za milionera”. Decembra
      iste godine pojavile su se njene obnažene fotografije u prvom izdanju
      “Plejboja”. Fotografije, koje je snimio Tom Keli, napravljene su u
      vreme dok se Merilin još borila da prokrči sebi put u filmski svet, ali
      u vreme kada su objavljene ona je već bila superstar. “Plejboj” se
      pojavio samo mesec dana pre njenog venčanja sa čovekom s kojim je bila
      u vezi već dve godine, bejzbol zvezdom Džoem di Mađom, koji je takođe
      bio nacionalni heroj. Džo je želeo ženu i porodicu, a ne da svoj brak
      deli sa medijima, i bio je povređen kad su se pojavile Kelijeve
      lascivne fotografije njegove žene i neke druge scene u njenim
      filmovima. Samo devet meseci posle venčanja njih dvoje su se razveli.
      Godine 1954, posle završetka snimanja filma “Sedam godina vernosti”,
      Merilin je raskinula ugovor sa “Foksom” i otišla da studira glumu.
      Želela je da prekine sa ulogama praznoglavih plavuša. Merilin se
      vratila u Holivud sa novim ugovorom sa studijem “Foks” i sa fotografom
      Miltonom H. Grinom osnovala je sopstvenu producentsku kuću “Merulin
      Monroe Productions”, za koju je snimila film “Princ i zabavljačica”,
      gde je glumio i Lorens Olivije, i svoj najčuveniji film, komediju koja
      je postala klasik “Neki to vole vruće”.
      Merilin se udala po treći put 29. juna 1954. Njen suprug Artur Miler
      bio je scenarista na glasu i vodeći član umetničke inteligencije. Ali
      ni ovaj brak nije potrajao. Razveli su se 1961, kada je snimljen njen
      poslednji film “Neprilagođeni”, za koji je scenario napisao sam Miler
      kao poklon svojoj supruzi za Dan zaljubljenih.
      Za svoje obožavaoce, Merilin je bila simbol idealizovane zvezde i
      pomalo žrtve, koju je svako mogao da sažaljeva i obožava. Istina je
      bila da Merilin nije bila ni srećna ni zdrava. Prekomerna upotreba
      raznih supstanci počela je da uzima danak. Postala je teška za
      saradnju, poslovično je kasnila na snimanja i često nije mogla da
      zapamti svoje replike. Počele su da se šire glasine da je u vezi sa
      Frenkom Sinatrom, a zatim i sa braćom Kenedi, predsednikom Džonom F.
      Kenedijem i njegovim bratom Robertom. Maja 1962. otpevala je čuvenu
      zavodničku verziju pesme od koje je zastajao dah, “Srećan rođendan”, na
      rođendanskom slavlju predsednika Kenedija, koje je upriličeno na
      televiziji. Stigla je kao i obično sa zakašnjenjem, i Kenedi joj je
      kasnije zahvalio sa ironijom što je za njega pevala “tako slatko i
      čedno”. Njeno mentalno i emotivno zdravlje je bilo narušeno i ona je
      provodila mesece seleći se sa jedne klinike na drugu. U to vreme, u
      njen život je ponovo ušao Džo di Mađo. Nadgledao je njeno lečenje i
      napustio je svoj posao kako bi mogao da živi blizu nje. Ali ubrzo nakon
      što je imenovana za glavnog favorita za osvajanje Zlatnog globusa 1962,
      nađena je mrtva u svom domu u Kaliforniji. Smrt je preobrazila Merilin
      Monro od filmske zvezde u ikonu. Njena pojava, koja ne stari,
      ovekovečena bezbrojnim fotografijama i slikama Endija Vorhola, poznata
      je ljudima koji su se rodili posle njene smrti isto kao i njenim
      savremenicima. Okolnosti pod kojima je umrla, kao i njene, na sve
      načine publikovane veze sa slavnim ličnostima i političarima, dale su
      krila teorijama zavere. Ipak, ono što je nju pokretalo bilo je dirljivo
      jednostavno:”Ne zanima me novac”, izjavila je jednom, “samo želim da
      budem predivna”.
      (KRAJ)

      prenesen text

      Sponsored content

      Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

      Postaj  Sponsored content

        Similar topics

        -

        Sada je: pon lis 23, 2017 4:19 am.