PLANETA BEZ GRANICA

DOBRO DOŠLI NA PLANETU BEZ GRANICA!!!!!!!
PLANETA BEZ GRANICA

Planeta bez granica i politike za sve dobronamjerne ljude!

DOBRO DOŠLI NA "Planeta bez granica i politike za sve dobronamjerne ljude"! REGISTRIRAJTE SE DA BI MOGLI UČESTVOVATI NA FORUMU,SKIDATI RAZNE SADRŽAJE,MUZIKU,FILMOVE,DRUŽITI SE NA CHATU!!!!!!!!!!!!HVALA NA POSJETI!!!! VAŠ TIM PLANET RADIJA!!!!!!!!!!!!!!!!

PLANET RADIO PLAYER

  • Open Chat
    New Window
  • Listen On Listen2MyRadio App
  • Radio QR Code
  • Gallery


    Latest topics

    » POASO I POSLODAVCI
    ned srp 31, 2016 7:34 pm by Admin

    » Planeta bez granica pocela sa radom!
    uto srp 12, 2016 7:08 am by Admin

    » SILVIA JUNG
    pon srp 11, 2016 5:29 pm by Admin

    » Zdravko Čolić (Diskografija)
    pet oľu 20, 2015 9:35 am by cibalius77

    » SRETAN ROĐENDAN VIKI!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!12.02.2014
    sri vel 12, 2014 4:53 pm by Admin

    » TRAŽIM DJ-E
    pon stu 12, 2012 7:57 am by thedjw3

    » DOBRODOSLI
    čet oľu 29, 2012 10:33 pm by viki

    » Godišnji horoskop za 2012
    pet sij 13, 2012 1:31 pm by Dj.andjeo

    » 2 fast 2 real 4 hollywood (2005)
    čet sij 12, 2012 5:13 pm by Kozmos

    Sat planet biz

    Top posters

    dexy69 (347)
     
    viki (156)
     
    Ivan202 (100)
     
    elena (70)
     
    Dj.andjeo (50)
     
    Beba (46)
     
    Admin (46)
     
    Marko (10)
     
    marjan (10)
     
    milislav (4)
     

    travanj 2018

    ponutosričetpetsubned
          1
    2345678
    9101112131415
    16171819202122
    23242526272829
    30      

    Calendar Calendar


    ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

    Share
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 42
    Lokacija : Crna Gora

    ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

    Postaj  viki on čet tra 01, 2010 3:42 pm

    [You must be registered and logged in to see this image.]Kraljica Kleopatra
    KLEOPATRA
    VII jedna je od najvećih svetskih političkih i romantičnih heroina.
    Bila je poslednja vladarka dinastije Ptolomeja koja se odupirala
    beskrajnom širenju Rimskog carstva.Rođena je u Aleksandriji 69. godine
    p. n. e, kao ćerka Ptolomeja HII, poznatog kao Ptolomej Aulet.
    Dinastija Ptolomeja je bila makedonskog porekla, ali su vladali Egiptom
    kao faraoni. Kleopatra je govorila egipatski i smatrala sebe ćerkom
    egipatskog boga Sunca Ra.
    Kada je Kleopatrin otac umro, 51. godine p. n. e, ostavio je egipatsko
    kraljevstvo Kleopatri i njenom mlađem bratu Ptolomeju DžIII. Kleopatra
    je sa sedamnaest godina nasledila egipatski tron.
    Nasledstvo se u Egiptu sticalo po majčinoj liniji pa se na isti način
    nasleđivao i presto. To je u praksi značilo da je Kleopatra morala da
    se uda za jednog od svoje braće koji je bio prvi u naslednoj liniji -
    njeni otac i majka su takođe bili brat i sestra. Tako se udala za
    Ptolomeja, koji je imao samo dvanaest godina. Mada je muški vladalac
    trebalo da bude važniji, Kleopatra je uredila da se samo njeno ime i
    portret pojavljuju na egipatskim kovanicama. Tim činom je pokazala da
    se ne obazire na tradiciju Ptolomeja.
    Kada je Kleopatra postala kraljica, dinastija Ptolomeja bila je
    saveznik Rimljana već dva veka. Međutim, Rimska imperija, koja je
    neprekidno rasla, preuzimala je sve veću kontrolu nad Egiptom. Ptolomej
    HII bio je primoran da plaća danak Rimljanima da bi ih zadržao izvan
    svog carstva. Egipatske teritorije, uključujući Kipar, Siriju i
    Kirenaiku (današnja Libija), bile su izgubljene, njima su zagospodarili
    Rimljani, a anarhija i glad pretili su da ugroze egipatsko carstvo.
    U razdoblju od 51. do 49. godine p. n. e, višegodišnje uzastopne suše
    su prouzrokovale lošu žetvu u Egiptu, a do izlivanja Nila, koje je od
    presudnog značaja za đubrenje i navodnjavanje zemljišta, nije došlo.
    Baš u to vreme, sledbenici Ptolomeja HIII primorali su Kleopatru da se
    odrekne vlasti i napusti zemlju. Radeći na svoju ruku, Ptolomej je
    zabranio izvoz žitarica iz Aleksandrije, čime je razbesneo Rimljane.

    Put do trona

    Četrdeset osme godine pre nove ere Julije Cezar osvaja Aleksandriju.
    Kleopatra to koristi da bi se vratila na presto. Uspeva da se probije
    kroz neprijateljske redove kako bi direktno pregovarala sa Cezarom.
    Njeni motivi nisu sasvim jasni. Možda je time pokušavala da spase
    dinastiju Ptolomeja, a možda je samo imala za cilj da sačuva
    Aleksandriju. Cezar je bio zvanični arbitar između Kleopatre i
    Ptolomeja, ali je favorizovao Kleopatru.
    Posle kratkog rata, Ptolomej HIII bio je ubijen, a Cezar je ustoličio
    Kleopatru na tron. Da bi osigurala dinastiju, udala se za još mlađeg
    brata Ptolomeja HIV, ali bilo da je u pitanju politička proračunast ili
    istinska ljubav - ili možda oboje - postaje Cezarova ljubavnica.
    Legenda kaže da je Kleopatra “urolana” u tepih i da su je tako odneli
    Cezaru na njihov prvi sastanak. Njena lepota bila je predmet mnogih
    diskusija. Novčići sa njenim likom pokazuju ženu kukastog nosa i
    muškobanjastog izgleda. Paskal je rekao: “Da je Kleopatrin nos bio
    kraći, lice celog sveta bilo bi drugačije”.
    Cezar i Klaopatra dobili su sina koga su nazvali Ptolomej Cezar, poznatijeg pod imenom Cezarion, ili mali Cezar. Međutim, Cezar
    je odbio da prizna Cezariona za svog naslednika. Umesto njega imenovao je svog nećaka Oktavijana.
    Kleopatra i Cezarion su 45. godine p. n. e. krenuli iz Aleksandrije u
    Rim, gde ih je zatekla vest da je Cezar ubijen. Kad su se vratili u
    Egipat, Ptolomej HIV je iznenada umro i Cezarion je postao suvladar sa
    svojom majkom. Pričalo se da je Kleopatra možda čak i ubila svog brata
    da bi osigurala tron za sebe.
    Posle Cezarove smrti, Rim je bio podeljen između pristalica vodećeg
    senatora Marka Antonija i Oktavijana. Marko Antonije je krenuo u
    Aleksandriju da bi osigurao Kleopatrinu lojalnost prema Rimu - i
    zaljubio se u nju. Rimski istoričar Plutarh ovako je opisao prvi
    sastanak: “Pojavila se ploveći uz reku Sidnus, u barci pozlaćene krme,
    raširenih purpurnih jedara, dok su srebrna vesla udarala u ritmu
    flauta, frula i harfi. Ona je ležala pod baldahinom od zlatnih tkanina,
    obučena kao Venera na jednoj slici, a prelepi mladići, kao preslikani
    Kupidoni, stajali su sa obe strane i hladili je. Njene služavke su bile
    obučene kao morske nimfe i gracije... Mirisi su se širili od barke do
    obale.”

    Ujed zmije

    Antonije i Kleopatra su se venčali 36. godine p. n. e, uprkos činjenici
    da je on imao zakonitu ženu u Rimu. Ovaj događaj je rasplamsao bes u
    rimskom Senatu koji je rastao sve više kako je Marko Antonije poklanjao
    deo po deo imperije (Krit, Kipar, Kirenu, Palestinu i Tarsus) Kleopatri
    i njenoj porodici. Kleopatra je sa Markom Antonijem dobila blizance,
    koje je on priznao i dao im imena Aleksandar Helios (Sunce) i Kleopatra
    Selena (Mesec).
    Aleksandar Helios je bio krunisan za kralja Imperije Seleukida, a
    Kleopatra Selena je postala kraljica Kirenaike i Krita. Kleopatra je
    kasnije rodila još jedno dete Marku Antoniju, Ptolemeja Filadelfosa,
    koji je imenovan za kralja Sirije i Male Azije kad je imao samo dve
    godine. Ako je Kleopatra nekad sanjala o širenju egipatske imperije,
    san je sad počeo da se obistinjuje.
    Između 32. i 31. godine p. n. e. Marko Antonije se razveo od svoje
    rimske supruge Oktavije, primoravajući tako ceo svet i Rim da priznaju
    njegovu vezu sa Kleopatrom. Kad je Marko Antonije naložio da se stavi
    Kleopatrino ime na rimski novac, time je zapravo stavio tačku na svoju
    odanost Rimu. Oktavijan je objavio rat. Egipatska vojska je bila
    poražena na obali Grčke u čuvenoj bici kod Aktiuma, 31. godine p. n. e.
    Godinu dana kasnije, Oktavijan je došao u Aleksandriju i porazio Marka
    Antonija.
    Marko Antonije je izvršio samoubistvo tako što se probo svojim mačem i
    izdahnuo na Kleopatrinim rukama. Sahranjen je sa svim kraljevskim
    počastima. Kleopatra je pala u Oktavijanovo zarobljeništvo i odlučila
    da sebi oduzme život. Najveći broj izvora tvrdi da je kao način
    samoubistva izabrala ujed zmije, a kako predanje govori jedna otrovnica
    - verovatno kobra - prokrijumčarena je u njene odaje u korpi punoj
    smokava. Egipćani su verovali da smrt prouzrokovana ujedom zmije
    osigurava besmrtnost, što bi jednako dobro objasnilo i Kleopatrin izbor
    načina na koji je sebi oduzela život i trajnost ove legende. Imala je
    39 godina.
    Kleopatra je bila poslednja vladarka Egipta iz makedonske dinastije i
    njena smrt je označila kraj jednog važnog perioda egipatske istorije.
    (Nastaviće se)







    prenesen text
    Oceni: [You must be registered and logged in to see this image.]
    [You must be registered and logged in to see this image.]
    [You must be registered and logged in to see this image.]
    [You must be registered and logged in to see this image.]
    [You must be registered and logged in to see this image.]



    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 42
    Lokacija : Crna Gora

    Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

    Postaj  viki on pet tra 02, 2010 8:55 am

    SVETICA I GRESNICA
    Marija Magdalena jedna je od najpoznatijih
    i najvoljenijih ličnosti u jevanđeljima Novog zaveta, koja propovedaju
    reč Isusovu. Dok su izvorni dokumenti o njenom životu malobrojni, lik
    Marije Magdalene kao grešnice, koja tuguje i ožalošćene figure, koja je
    svedok Hristovog raspeća, inspirisala je hrišćansku umetnost tokom
    vekova.
    Marija Magdalena, čije ime govori da je verovatno poreklom iz grada
    Magdale na zapadnoj obali Galilejskog mora u današnjem Izraelu, opisana
    je u jevanđeljima kao Isusova sledbenica i svedok njegovog raspeća.
    Svetica i grešnica, prikazivana je kasnije, u nekim romanima i
    filmovima, kao ljubavnica i žena Isusa Hrista.
    Tokom 2000 godina hrišćanstva, lik Marije Magdalene bio je neiscrpna
    inspiracija. Mnoge crkve, kapele, škole i druge institucije posvećene
    su upravo njoj. Među koledžima, najznačajniji su Magdalenin koledž u
    Oksfordu i Magdalenin koledž u Kembridžu. Dostojno mesto dobila je i u
    vizuelnoj umetnosti. Među slikarima koji su je ovekovečili bili su El
    Greko, Đoto, Mikelanđelo, Rembrant, Ticijan i drugi.

    Najdraži učenik

    Tajanstvenost koja je okružuje, njen blizak, a ipak nejasan odnos sa
    Isusom Hristom, verovatno je razlog pojavljivanja velikog broja kultova
    nastalih u njeno ime. Priča o Crnoj Madoni u srednjovekovnoj Evropi i
    Rusiji povezuje Mariju Magdalenu sa tamnoputom egipatskom kraljicom, a
    slike koje je tako predstavljaju mogu se naći u mnogim crkvama i
    katedralama, naročito u Španiji i južnoj Francuskoj.
    Kao svetica i zaštitnica vitezova templara, blisko je povezana i sa
    pričama o Svetom gralu. Jedna od njih govori da je Marija Magdalena
    putovala na jug Francuske noseći Gral, predosećajući progon hrišćana
    42. godine naše ere. Druga priča kaže da je i sama začela Hristovu
    kraljevsku krvnu liniju u liku male devojčice Sare, koja ju je pratila
    na njenim putovanjima. Neki veruju da je veza Isusa i Magdalene začela
    krvnu liniju koja će postati kraljevska loza dinastije Merovinga u
    južnoj Francuskoj. Svi stanovnici grada Beziera 22. jula 1209, radije
    su izabrali smrt od ruku papinih ljudi nego što su pristali da poreknu
    svoje čvrsto uverenje da su Marija Magdalena i Hristos bili ljubavnici.
    Malo je pouzdanih činjenica o Mariji Magdaleni. Uprkos pojavljivanju
    imena “Marija” u nekoliko verzija o Isusovom životu u Novom zavetu -
    pored Marije, majke Isusove - malo je slaganja o tome da li se sve
    odnose na jednu jedinu Mariju.
    Priča o Mariji Magdaleni kao o grešnici, mogućoj prostitutki,
    pojavljuje se u jevanđeljima po Marku i Luki. Marija Magdalena može
    takođe da označava i “ženu iz grada” koja je po Jevanđelju po Luki
    oprala Isusu noge, osušila ih svojom kosom i natrljala ih mirisnim
    uljima. Isus reče: “Vidite li ovu ženu? Ulazio sam u vaše domove, niste
    mi dali vode da operem noge, ali ih je ona svojim suzama oprala i
    svojom kosom osušila. Niste me poljubili, ali od trenutka kada sam ovde
    kročio ona se nije ustezala da ljubi moja stopala. Niste pomazali moju
    glavu uljem, ali je ona pomazala moje noge. Zato vam kažem, njeni
    gresi, ma koliko su brojni, oprošteni su, jer ona bezgranično voli.”
    Upravo je Hristov pristup posrnuloj ženi, koja je pokazala pokajanje,
    učinila Mariju Magdalenu centralnim likom u priči o Hristovom praštanju.
    Neki moderni romani, od kojih je najpoznatiji “Da Vinčijev kod” (Den
    Braun, 2003) drže se stanovišta da je Marija Magdalena zapravo Hristova
    žena. Da bi poduprli svoje tvrdnje autori ovih dela pozivaju se na
    nebiblijske rukopise. Dok izvori poput Jevanđelja po Filipu prikazuju
    Mariju Magdalenu kao osobu koja je
    Isusu Hristu bliža od ma kod drugog njegovog sledbenika, nema nijednog
    kanonizovanog novozavetnog dokumenta koji pruža dokaz da mu je ona bila
    žena. Postoji takođe i Jevanđelje po Mariji Magdaleni, koje je sačuvano
    u dva oblika: kao prepis na grčkom jeziku iz trećeg veka i kao duži
    koptski prevod iz petog veka. U ovim rukopisima Marija Magdalena
    prikazana je kao učitelj apostolima, osoba koju je Hristos voleo više
    od svih svojih sledbenika, i koja, prema ovom izvoru, nakon Isusovog
    vaskrsnuća opisuje apostolima vizuju spasenog Hrista.
    Bez obzira na istinitost različitih priča, jevanđelja se izgleda slažu
    da je Marija Magdalena, oslobođena greha i ophrvana zahvalnošću,
    postala omiljena Hristova sledbenica. Druga Marija, Martina sestra,
    pojavljuje se prilikom Isusove posete gradu Betani. Jovan takođe
    identifikuje ovu Mariju kao Mariju Magdalenu. Naučnici su kasnije
    doveli u pitanje ovu tvrdnju. Po predanju, Marija sedi pored Isusovih
    nogu i upija svaku njegovu reč, dok njena nezainteresovana sestra služi
    hranu i žali se da joj Marija ne pomaže; ali Isus hvali Mariju zato što
    čini pravu stvar.

    Crveno jaje

    Prema jevanđelistima Matiji, Marku i Luki, Marija Magdalena prati Isusa
    na njegovom poslednjem putovanju u Jerusalim. Kad je Isus razapinjan,
    ona stoji blizu krsta sve dok njegovo telo nije skinuto i položeno u
    grobnicu u obližnjem vrtu. Kasnije je grobno mesto nađeno prazno. Iako
    se jevanđelja razlikuju po tome šta se uistini zbilo, Marija Magdalena
    je, po svima, prvi zabeleženi svedok vaskrsnuća. Ona je videla viziju
    vaskrslog Hrista kako joj se obraća.
    Jevanđelista Jovan kaže: “Isus reče: ’Ne zadržavaj me, jer se još nisam
    vratio svom Ocu. Umesto toga idi mojoj braći i reci im, vraćam se svom
    Ocu i Ocu vašem, svom Bogu i vašem Bogu.’ Marija Magdalena se vratila
    sledbenicima noseći novosti: ’Videh Gospoda’! I ispriča im šta je
    rekao.”
    Postoje dve teorije o poslednjem prebivalištu Marije Magdalene: po
    jednoj, ona je otišla u Efes, grad u današnjoj Turskoj, i sahranjena u
    Konstantinopolju; po drugoj, bila je odbačena i plovila je brodićem,
    koji je našao utočište u južnoj Francuskoj. Tamo je živela kao
    isposnica u pećini i umrla u 72. godini. Sledeći tradiciju po ovom
    drugom predanju, rimokatolici duboko poštuju njene relikvije u jednoj
    crkvi pokraj Marselja, gde je podignuta gotska bazilika sredinom
    trinaestog veka. Mada su Magdalenine kosti bile razbacane tokom
    francuske revolucije, njena glava se čuva kao svetinja u jednoj pećini
    u La San Bomu.
    Ime Marije Magdalene različito je tumačeno posle njene smrti. Na jednoj
    strani, postalo je simbol pokajanja i dubokog poštovanja u svetu, a na
    drugoj, korišćeno je za naziv po zlu čuvenih Magdaleninih azila u
    Irskoj, gde su tzv. posrnule žene imale tretman robova. Priče koje nisu
    ušle u Bibliju kažu da je ona bila bogata žena uvaženog porekla. Pošto
    je bila svedok Isusove smrti i vaskrsnuća, pozvali su je na gozbu, koju
    je priredio imperator Tiberije Cezar. Kada se susrela sa njim, u ruci
    je držala obično jaje i uzviknula: “Hristos je vaskrsao!” Tiberije se
    nasmejao i dobacio da je Hristovo vaskrsnuće iz mrtvih verovatno isto
    kao da se jaje u njenoj šaci oboji u crveno. Pre nego što je završio
    rečenicu, jaje u njenoj ruci postalo je jarko crveno. Marija Magdalena
    nastavila je zatim da propoveda jevanđelje u imperatovom domu. Danas,
    mnogi pripadnici pravoslavne crkve završavaju službu deleći jaja
    obojena u crvenu boju pozdravljajući: “Hristos vaskrse!” Jaje je simbol
    novog života i Hristovog izlaska iz grobnice.
    (Nastaviće se)

    prenesen text
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 42
    Lokacija : Crna Gora

    Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

    Postaj  viki on sub tra 03, 2010 8:03 am

    PRVA BAKA EVROPE




    [You must be registered and logged in to see this image.]Kraljica Eleonora
    Eleonora
    je rođena u Akvitaniji, danas delu Francuske, 1122. godine. Postala je
    prva kraljica Francuske, a kasnije i kraljica Engleske. Dvojica njenih
    sinova, Ričard i Džon, takođe su postali kraljevi Engleske. Bila je
    čuvena po svojoj lepoti, harizmi i moći, kao i po svojim burnim
    brakovima, naročito sa svojim drugim mužem, kraljem Henrijem II,
    rodonačelnikom dinastije Plantageneta u Engleskoj.
    Eleonora je bila unuka Gijoma IDž od Akvitanije (1070-1127), koji je
    bio jedan od prvih i najpoznatijih trubadura - francuskih poeta
    liričara, koji su na svoje stihove komponovali muziku. Godine 1137,
    nakon što su njen mlađi brat i oba njena roditelja umrli, Eleonora je
    nasledila francusku grofoviju Akvitaniju, ogromnu teritoriju koja se
    širila od reke Loare sve do Pirineja na jugu, najveće i najbogatije
    provincije koja će postati deo moderne Francuske. Ovo nasleđe ju je
    učinilo najbogatijom ženom Evrope.
    Za razliku od mnogih muškaraca i većine žena svoga doba, Eleonora je
    bila vrlo obrazovana. Čitala je i govorila latinski i dobro poznavala
    muziku i literaturu. Uživala je u jahanju, sokolarenju i lovu. Iste
    godine kada joj je umro otac, udala se u svojoj 15. godini za luckastog
    i nauglednog Luja VII, kralja Francuske. Bio je slab, duboko religiozan
    čovek, i nikakva prilika naspram prekrasne Eleonore, koja je činila
    napore da civilizuje svoje razuzdane vitezove. Priređivala je predstave
    šaljivih suđenja, gde bi se u ulozi sudija našle dame koje su sedele na
    tribinama i slušale vitezove duge kose obučene u lepršavu odeću, kako
    stihovima izražavaju divljenje prema ženama i izvode dvorske rituale.
    Bilo je to vreme velikih krstaških pohoda protiv Saracena i Turaka u
    Svetoj zemlji. Kada je imala 19 godina, Eleonora je velikodušno stavila
    na raspolaganje hiljadu svojih vitezova da se pridruže drugom krstaškom
    pohodu. Jedna priča kaže da se pojavila pred biskupom Bernardom na
    Vezileju obučena kao Amazonka. Galopirala je kroz masu na belom konju
    pozivajući prisutne da se pridruže krstašima.

    Moćna imperija

    Tokom krstaškog pohoda, umorna od svog muža, Eleonora se upustila u
    vezu sa mladim i zgodnim Rejmondom, upravo imenovanim princom od
    Antioha i svojim ujakom. Podržavala je Rejmondovu strategiju ponovnog
    zauzimanja Edese, da bi se zaštitilo zapadno prisustvo u Svetoj zemlji,
    nasuprot pohoda na Jerusalim koji je naložio Luj. Kralj je zahtevao da
    ga Eleonora prati u Jerusalim. Puna besa, Eleonora se javno odrekla
    braka, ali je bila primorana da ide sa Lujem. Pohod na Jerusalim je
    propao i poraženi par se vratio u Francusku ploveći na različitim
    brodovima.
    Rejmond je u bici ubijen. Eleonora i Luj su tražili od pape poništenje
    braka, ali je on to odbio. Iako je Eleonorin brak sa Lujem trajao još
    neko vreme, i pored toga što su dobili i drugu ćerku, njihova veza je
    bila okončana. Brak je razveden 1152. zbog “tehničkih razloga” i
    Eleonorini ogromni posedi vraćeni su pod njenu kontrolu.
    Nije prošlo ni godinu dana, a Eleonora se udala za Anrija od Anžuja,
    dvadesetogodišnjaka koji je bio 11 godina mlađi od nje, a koji je dve
    godine kasnije postao kralj Henri II od Engleske. Ovoga puta Eleonorin
    temperament i bogatstvo naišli su na sebi ravnog. Njene zemlje prešle
    su u ruke engleske krune, i zajedno sa njegovim engleskim posedima
    učinile su kralja Henrija mnogo moćnijim od kralja Luja, što je uzrokovalo neprijateljstvo između dve zemlje.
    U sledećih 13 godina Eleonora i Henri su dobili pet sinova i tri ćerke.
    Kroz svoj savez i ratni plen stvorili su impresivnu imperiju. Međutim,
    kako su im deca rasla, u njihovoj vezi su započele svađe izazvane
    dobrim delom Henrijevim nebrojenim ljubavnicama tokom dugog perioda
    kada je Eleonora bila zaokupljena materinstvom. Ali ni Eleonora nije
    bila anđeo. Jedan od njenih mnogobrojnih ljubavnika bio je i Henrijev
    otac, koji je upozoravao sina da se njome ne ženi.
    Henri je 1169. poslao Eleonoru u Akvitaniju da tamo uvede red kao
    vojvotkinja. Ona je rešila da tamo podigne svoj vlastiti dvor,
    odbijajući da bude pion u rukama feudalnog kralja. Uspostavila je svoje
    sudstvo, delila pravdu kako je ona smatrala da treba, bila je mecena i
    ustoličila je svog omiljenog sina Ričarda. Njena vojvodska palata u
    Poitou postala je središte prefinjenosti i civilizacije, gde su
    trubaduri, muzičari i učenjaci bili uvek dobrodošli. Tamo su, 1170,
    Eleonora i njena najstarija ćerka Marija od Francuske, napisale
    Ljubavni kodeks od 31 člana, opisujući ženske ideale koji su bili
    daleko ispred shvatanja dvanaestog veka i viteškog doba. Eleonora je
    takođe bila sponzor “ljubavnog suda” gde su muškarci, koji su imali
    ljubavne probleme, mogli da postavljaju pitanja damama koje su donosile
    sud.
    Kako su joj deca odrasla, a dinastičke zadjevice izbijale na videlo,
    Eleonora je povela tri svoja sina u pobunu protiv oca. Pobuna je,
    međutim, ugušena, a Eleonora je, sada stara 50 godina, bila lišena
    slobode. U različitim engleskim utvrđenjima provešće sledećih 15
    godina. Godine 1189. Henri je umro. Do tada, već su umrla trojica
    njenih sinova i Henrijev naslednik je postao Eleonorin omiljeni sin,
    Ričard I, poznat kao Lavlje Srce.

    Nadživela decu

    Kad je Ričard krenuo u treći krstaški pohod Eleonora je postala regent.
    U njegovom odsustvu ugovorila je Ričardov brak sa Berengarijom od
    Navare. Rizikovala je život da Berengariju dovede u Grčku na venčanje,
    preživevši pri tom brodolom. Imala je više od 70 godina kada je krenula
    na taj put. Takođe je osujetila pokušaj svog sina Džona da preuzme tron
    svom starijem bratu.
    Godine 1192. Ričarda je na povratku u Englesku zarobio rimski imperator
    Anri VI i zatražio otkup. Ogromna suma zatražena je da bi ga pustili na
    slobodu. Eleonora je neumorno prikupljala novac, koji se postepeno
    slivao kroz poreze, konfiskaciju 25 odsto ličnog vlasništva u celom
    kraljevstvu i crkvenog blaga. Ričard je oslobođen 4. februara 1194.
    Kada je čuo tu vest, Filip od Francuske je napisao upozorenje Džonu:
    “Čuvaj se, đavo je na slobodi.”
    Zašavši u osamdesete godine, Eleonora je nadživela svog sina Ričarda i
    videla kako njen mlađi sin Džon postaje kralj Engleske. Bila je jedan
    od velikih političkih lidera srednjovekovne Evrope, umrla je 1204. u
    biskupiji Fontevrol. Svoje ćerke udala je za kraljeve i vojvode. S
    pravom su je zvali “baka Evrope”. Nadživela je svoje muževe i osmoro od
    svoje desetoro dece.
    (Nastaviće se)

    prenesen text
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 42
    Lokacija : Crna Gora

    Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

    Postaj  viki on ned tra 04, 2010 9:26 am

    SRCE JACE OD VATRE
    Jovanka Orleanka, svetica i zaštitnica
    Francuske, bila je ćerka seljaka iz regije Šampanja, što je neverovatan
    početak za budućeg vojnog predvodnika koji je verovao da se nalazi u
    božjoj misiji u kojoj treba da oslobodi svoju zemlju od Engleza.
    Politička situacija u Francuskoj je bila tada veoma nestabilna. Na čelu
    države je bio Šarl VI, nesposobni kralj, koji je povremeno patio od
    halucinacija. Više članova kraljevske porodice kontrolisalo je zemlju u
    njegovo ime, uključujući kraljicu Izabelu, i vojvode od Orleana,
    Burgundije, Berija i Burbona. Vojvoda Luj od Orleana ubijen je 1407. po
    naredbi svog rođaka vojvode Žan Sen Pjera. Francuska je tada utonula u
    građanski rat i podeljena između armanjaka (orleanista) i Burgundinaca.
    Maja 1413. konflikt je doveo do velike pobune u Parizu, koju je
    predvodio Simon Kaboše inspirisan Burgundincem Pjerom Košonom, koji će
    postati značajna figura u Jovankinom kasnijem životu.

    Božji glas

    Francusku državu potresali su neredi u vreme kada je Jovanka odrastala
    u idiličnoj seoskoj sredini u dolini Mez. Jovanka je imala tri godine
    kada je engleski kralj Henri V izvršio invaziju na Normandiju, ističući
    istorijsko pravo svoje porodice na francuski tron. Henri je slavno
    porazio francusku vojsku u bici u blizini sela Aginkort (oko 50
    kilometara južno od Kalea), 25. oktobra 1415. Ovaj događaj je usitnio
    francusku aristokratiju i oslabio armanjačku frakciju.
    U to vreme Jovankina porodica obrađivala je svojih 50 jutara zemlje.
    Jovanka je bila dobro, vredno dete. Zajedno sa tri starija brata i
    sestrom pomagala je roditeljima u seoskim poslovima. Rado i često išla
    je u crkvu i bila veoma posvećena službi božjoj i svetoj Mariji.
    Pomagala je bolesnima i davala milostinju siromašnima.
    Negde u to vreme pojavila se nova figura na francuskoj političkoj
    sceni, koja će imati presudan uticaj na predstojeće događaje i čija će
    karijera biti blisko povezana sa životom Jovanke Orleanke. Bio je to
    regent Šarl Pontije, mladić naklonjen armanjačkoj frakciji iako mu je
    majka bila u srodstvu sa Burgundincima.
    Vojvoda Žan Sen Pjer od Burgundije ubijen je 1419. godine od Armanjaka
    i nasledio ga je Filip le Bon koji je bio saveznik Engleza. Henriju V,
    kralju Engleske, pridodata je 1420. i titula kralja Francuske,
    zahvaljujući njegovom braku sa Katarinom Valoa, ćerkom kralja Šarla VI
    i regentovom sestrom. Ovo je imalo za ishod da je regent Šarl
    razbaštinjen, zemlja je podeljena između vojvode od Burgundije i
    Henrija V, a pregovore je vodio vatreno proengleski nastrojen Pjer
    Košon, koji je imenovan za biskupa Buvea. Godine 1422. smrt je zadesila
    i Henrija V i Šarla VI. Tron Engleske i Francuske preuzeo je maloletni
    Henri VI.
    U leto 1424. Jovanka je objavila da je počela da doživljava vizije i
    taj događaj promeniće tok njenog života i odvesti je ka konačnoj slavi.
    “Imala sam trinaest godina, kaže ona, kada sam čula božji glas kako
    usmerava moje postupke. U prvom trenutku bila sam preplašena. Taj glas
    se čuo oko podneva, u letnje doba u bašti moga oca...”. Glas je ponekad
    pratio blesak svetla pa je tako mogla da prepozna vizije kao što su sv. Mihailo, sv. Margareta i sv. Katarina.
    Kasnije, na suđenju, izjavila je: “Ovim sam ih očima videla, baš kao
    što sad gledam vas.” Jovanka je verovala da su joj sveci govorili da
    treba da otera Engleze iz Orleana i iz zemlje, a da zatim dovede
    regenta Pontijera u Rems na krunisanje. Ceo svoj život nijednog
    trenutka nije posumnjala u prisustvo božje sile. Ovo uverenje davalo
    joj je natprirodnu hrabrost i sigurnost u borbi za ostvarivanje cilja
    svoje misije, što je kasnije demonstrirala u životu.
    Jovanka je postala naglašeno pobožna. Ako bi se zatekla u polju i čula
    zvona, odmah bi otrčala u crkvu da prisustvuje misi. Broj Jovankinih
    odlazaka na ispoved povećao se u toj meri da su ljudi to počeli da
    komentarišu.

    Pepeo u Seni

    Do maja 1428. godine više nije ni najmanje sumnjala u svoju misiju, a
    glasovi koje je čula požurivali su je da traži prijem na dvoru. Ubrzo
    je dovedena pred regenta Šarla Pontijea. Uticaj koji je Jovanka imala
    na slabog i neodlučnog Šarla bio je trenutan. Kao i vladar, i samo
    kraljevstvo je bilo demoralisano i podeljeno između vlastele. Iznenada,
    pojavila se energična devojka spremna na akciju, čiji je put
    predodređen predskazanjem. Kako Jovanka nije imala nikakve sumnje u
    svoju misiju, Šarl, koji nije imao ništa da izgubi, zatražio je
    odobrenje crkvenih zvaničnika u Poatjeu da odobre Jovanki da komanduje
    jednom armijom. I dobio je. Njena vojska je uklonila opsadu Orleana 8.
    maja 1429, porazila englesku vojsku kod Pataja 18. juna, i zauzela više
    gradova, uključujući i Troa. Usledio je trijumfalni ulazak regenta u
    Rems, gde je krunisan 17. jula kao kralj Šarl VII. Jovanki i njenoj
    porodici kralj je darovao plemićki status 29. decembra 1429.
    Burgundinci su 23. maja zarobili Jovanku kod Kampinja i predali je
    Englezima, posle čega su joj sudili engleski i francuski sveštenici u
    Ruanu. Bila je optužena, između ostalog, za veštičarenje i osuđena pod
    krajnje sumnjivim okolnostima, naširoko orkestriranim od njenog smrtnog
    neprijatelja Pjera Košona, čija je vatrena naklonost prema Englezima
    učinila fer suđenje potpuno nemogućim. Šarl nije učinio bilo kakav
    pokušaj da je spase. Kad je bila osuđena na smrt, Jovanka je u prvi mah
    klonula duhom i pokajala se. Nedelju dana kasnije smogla je snage da
    povuče pokajanje i da se hrabro suoči sa smrću.
    Jovanka je spaljena na lomači 30. maja 1431. a njene poslednje trenutke
    je gledalo više od 10.000 ljudi nateranih da dođu iz grada i obližnjih
    sela. Dok je išla ka gubilištu nosila je kapu na kojoj je pisalo:
    otpadnik, grešnik, idolopoklonik. Njeno ugljenisano telo stavljeno je
    pred prisutne da ga vide, a zatim vraćeno na lomaču gde je izgorelo do
    pepela koji je zatim prosut u Senu. Pričalo se, međutim, da vatra nije
    progutala njeno srce.
    Inkvizicija ju je kasnije 7. jula 1456. proglasila nevinom, nakon što
    su Englezi konačno isterani iz Ruana. Jovanka je zvanično proglašena
    mučenicom. Po rečima Marka Tvena, bila je “daleko najizuzetnija osoba
    koju je ljudski rod iznedrio”. Beatifikovana je 1909. godine, a
    kanonizovana za sveticu 1920.
    (Nastaviće se)

    prenesen text
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 42
    Lokacija : Crna Gora

    Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

    Postaj  viki on pon tra 05, 2010 9:54 am

    PRAVEDNA I SUROVA



    [You must be registered and logged in to see this link.]
    [You must be registered and logged in to see this image.]Kraljica Elizabeta
    Kraljica
    Elizabeta I vladala je Engleskom više od pola veka. U tom periodu
    zemlja je cvetala u ekonomiji, politici i umetnosti, naročito
    književnosti. Elizabeta je bila ćerka kralja Henrija VIII i Ane Bolen,
    kojom se Henri oženio posle razvoda sa Katarinom od Aragona, što je
    dovelo do raskida sa katoličkom crkvom. Kako je iz prvog braka imao
    samo jednu ćerku, Henri je očajnički žudeo za muškim naslednikom.
    Međutim, i Ana mu je rodila još jednu ćerku. Ubrzo je pala u nemilost i
    pogubljena 1535. kad je Elizabeta imala dve godine.
    Henri se zatim oženio sa Džejn Simor koja mu je 1537. godine podarila
    sina Edvarda. Henrijev Zakon o naslednom pravu nalagao je da krunu
    nasledi Edvard, pre svojih sestara Meri i Elizabete. Na kraju,
    Elizabetin dolazak na tron bio je skopčan sa velikom opasnošću i borbom
    da preživi sumnjičavost svoje sestre katolkinje koja je budno motrila
    na protestantsku pretnju svom tronu.
    Elizabeta je bila veoma inteligentna i radna. Lako je kao mlada
    savladala strane jezike i klasike. Kad je odrasla postala je vešta u
    sviranju, odična jahačica, strelac i plesačica. Rane slike je prikazuju
    kao ozbiljnu, bledoliku devojčicu riđe kose.
    Posle Edvardove smrti na presto je došla Meri rešena da u Engleskoj
    ponovo ustoliči katolicizam, veru svoje majke i španskih rođaka.
    Protestantski protivnici kraljice Meri i njenog muža Filipa od Španije
    pokušali su da ih u tome osujete, i da na vlast dovedu Elizabetu. Meri
    je strahovala da je Elizabeta uključena u razne zavere protiv nje zbog
    čega je bacila u tamnicu - prvo u najstrašniji zatvor londonski Tauer,
    a zatim i u kućni pritvor u Vudstoku u Oksfordširu. Sestre su se na
    kraju pomirile i Meri je na samrti imenovala Elizabetu za svog jedinog
    naslednika preklinjući je da održi katoličku veru u Engleskoj.
    Elizabeta je smatrala da je njen prioritet rešavanje religijskog
    pitanja. Nije volela verske krajnosti karakteristične za vladavinu
    Edvarda i Meri, pa je zagovarala umerenost. U godinama koje su usledile
    posle krunisanja predložila je zakone koji vraćaju primat
    Protestantskoj crkvi u Engleskoj. Zahtevala je da verske knjige i
    molitve budu napisane na engleskom pre nego na latinskom jeziku, a
    predstavila je novu knjigu opštih molitvi. Uprkos želji Parlamenta da
    primeni strožie mere, sa sebi svojstvenim pragmatizmom Elizabeta se
    suprostavljala rečima “da ne želi nikakav prozor u muške duše”. Podrška
    kruni je za nju bila važnija od religijske lojalnosti, a podanici su
    pre i iznad svega bili Englezi.

    Izvor strepnje

    Uprkos velikog nezadovoljstva katolika, uspostavljanje Protestantske
    crkve pomoglo je da se u Engleskoj uspostavi društvena stabilnost
    karakteristična za vladavinu Elizabete I. Mnogo strožie mere kasnije su
    primenjivane protiv katolika, zbog njihovih pokušaja da ubiju
    Elizabetu. To je naročito došlo do izražaja nakon što je Meri, kraljica
    Škotske, stigla u Englesku 1568. i papske bule iz 1570. kojom se
    katolici oslobađaju obaveze da budu lojalni podanici kraljice Elizabete.
    Mada se nikad nisu srele, škotska kraljica Meri je bila izvor strepnje za Elizabetu.

    Meri je bila primorana posle čitavog niza skandala sa raznim muževima
    da abdicira sa škotskog trona i pobegne u Englesku. Svesna činjenice da
    njeno prisustvo može da podstakne katolike na ustanak, Elizabeta je
    naredila da se Meri strpa u zatvor. Kao što se i pribojavala, pokazalo
    se da je Meri bila u dosluhu sa katoličkim zaverenicima. Elizabeta je
    dugo izbegavala da stavi svoj potpis na presudu kojom je Meri bila
    osuđena na smrt. Na kraju je to, ipak, učinila. Meri je 1587. godine
    pogubljena.
    Posle njene smrti, rastuća katolička opozicija u Engleskoj bila je
    ohrabrena od pape i Filipa II od Španije, koji su želeli da svrgnu
    Elizabetu i ponovo ustoliče katoličkog monarha na tronu Engleske. U
    kasno leto 1588. španska armada (pomorska flota) se približila obali
    Engleske, u nameri da izazove englesku mornaricu i obezbedi pokriće za
    invaziju španske vojske na kopno. Elizabeta je održala čuveni govor
    svojim trupama u Tilburiju pokraj Londona, okupljenim da se suprotstave
    najavljenom zavojevaču. “Znam da imam telo slabe i nežne žene, ali zato
    imam srce i stomak kralja, i to kralja Engleske.” Tada je usledila
    jedna od najslavnijih pomorskih bitaka u istoriji, u kojoj je
    superiorna pomorska veština Engleza sasvim neočekivano dotukla špansku
    flotu.
    Engleski parlament je bio duboko zabrinut zbog Elizabetinog oklevanja
    da se uda - čak je u jednom trenutku odbio da joj odobri sredstva dok
    se to pitanje ne reši. Elizabeta je mudro odgovarala da je dobrobit
    zemlje njen glavni prioritet i da će se udati kada to prilike dozvole.
    Ipak, tokom vladavine imala je flertove i stvarala veze sa nekoliko
    stranih prinčeva. Uživala je u društvu muškaraca i imala nekoliko
    omiljenih prijatelja kao što su Robert Dadli, erl od Lestera, ser
    Volter Roli i pri kraju svog života erl od Eseksa, koji je pogubljen
    zbog izdaje.

    Crvena perika

    Elizabeta je ispoljavala mnoge izuzetne kvalitete, ali i ljudske
    slabosti. Zvali su je “dobra kraljica Bes”, “kraljica devica” i
    “Glorijana”. Bila je izuzetno mudra, vešta, domišljata, zagonetna i
    rečita, ali i podložna laskanju, zavidna, kolebljiva i ponekad okrutna.
    Elizabetina osetljivost na neprijatne mirise i neoprana tela smatrana
    je za razlog njenog čestog seljakanja iz jedne rezidencije u drugu. Ova
    putovanja, međutim, imala su samo jedan cilj - da je narod vidi u celoj
    državi.
    Izbeljivala je lice smesom od izmrvljene ljuske jajeta, makovog semena,
    boraksa i belog olova (veoma toksične supstance). Kad je kosa počela da
    joj opada, verovatno zbog ove otrovne smese, nosila je veliku crvenu
    periku.
    Jedno od Elizabetinih glavnih dostignuća - kako po njenom tako i po
    mišljenju mnogih istoričara - bila je njena popularnost, koja je
    trajala zahvaljujući njenom razumevanju važnosti pojavljivanja pred
    podanicima, što je bilo daleko ispred shvatanja vremena u kome je
    živela. Tokom vladavine davala je stalno izjave da je posvećena
    dobrobiti svojih sunarodnika, a 1601. godine, pred kraj svog života,
    rekla je: “Slavom svoje krune smatram to što sam vladala okružena vašom
    ljubavlju.”
    (Nastaviće se)

    prenesen text

    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 42
    Lokacija : Crna Gora

    Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

    Postaj  viki on uto tra 06, 2010 11:29 am

    TEZAK PUT DO TRONA




    [You must be registered and logged in to see this link.]
    [You must be registered and logged in to see this image.]katarina Velika
    Imperatorka
    Rusije Katarina Velika bila je jedna od najmoćnijih ličnosti 18. veka.
    Mnogi su je smatrali za prosvećenog monarha. Započela je reforme koje
    su promenile pogled sveta na njenu zemlju i pomogle da se Rusija uvrsti
    među vodeće svetske sile. Bila je veliki pokrovitelj umetnosti i po
    tome je nadmašila sve druge ruske monarhe.
    Katarina Velika rođena je kao nemačka princeza Sofija Avgusta
    Frederika, u gradu Šćećinu u Poljskoj, 21. aprila 1729. Njeni roditelji
    bili su Johana Elizabeta od Holštajna i Kristijan Avgust, princ od
    Anhalt-Cerbsta.
    Dvadeset prvog avgusta 1744. udala se za Petra III, velikog vojvodu od
    Holštajna i naslednika ruskog trona. Sofija je promenila ime u Katarina
    - po ruskom Ekaterina ili Jekaterina - i prihvatila pravoslavnu veru.
    Međutim, ovaj ugovoreni brak pokazao se kao veoma neuspešan. Katarina
    je vrlo brzo postala bliska sa drugim članovima dvora od kojih su mnogi
    bili Petrovi protivnici. Bila je vrlo obrazovana, čitala je klasike i
    dopisivala se sa vodećim ljudima svog vremena, među kojima su bili
    Volter i Didro. Uopšte, bila je dobro informisana o onome šta se
    događalo ne samo u Rusiji, nego i u Evropi.

    Bračni razdor

    Petar III bio je slabog zdravlja. Bolovao je od više bolesti. Katarina
    je na njega gledala kao na “stvorenje vredno sažaljenja”. Pisala je:
    “Volela bih svog muža, samo kada bi on to želeo ili mogao da bude i u
    najmanjoj meri vredan ljubavi. Ali već prvih dana braka stekla sam
    duboku odbojnost prema njemu. Rekla sam sebi: Ako budeš volela ovog
    čoveka bićeš najjadnije stvorenje na zemlji. Pazi na svaki svoj korak,
    što se tiče naklonosti prema ovom gospodinu, bolje misli na sebe,
    madam.”
    Godine 1762. Petar je nasledio carski presto. On i Katarina živeli su u
    Belom dvorcu u Sankt Peterburgu. Ali, razdor između ovog bračnog para
    povećavao se iz dana u dan. Svako je tkao na svom razboju pridobijajući
    pristalice.
    Petar je potpisao sporazum sa Prusijom kojim je sve okupirane
    teritorije vratio neprijatelju Rusije, a potom razbesneo rusku armiju
    namećući joj prusku disciplinu i pruske uniforme. Katarina je uzela za
    ljubavnika Grigorija Orlova. On je postao vođa zavere kojom je Petar
    svrgnut sa trona, a njegova žena ustoličena kao imperatorka Katarina
    II. Bio je to prevrat bez prolivanja krvi. Sedamnaestog jula 1762.
    Petar je umro, zvanično od bolesti, ali je verovatnije da su ga ubile
    pristalice njegove žene. Petar je sahranjen u manastiru Aleksandar
    Nevski, a Katarina nije prisustvovala pogrebu.
    Tim povodom štampan je ovaj proglas: “Usled nedavnih događaja, ruska
    država je izložena krajnjoj opasnosti, smatramo sebe pozvanim da uz
    pomoć Boga, i u skladu sa jasnim i iskrenim željama naših vernih
    podanika, podignemo na tron jedinog i apsolutnog suverena, nakon što su
    nam se naši verni podanici svečano zakleli na odanost.”
    Stupivši na presto Katarina je počela marljivo da radi kako bi
    unapredila rusku državu. Krenula je prvo od poljoprivrede. Urađene su
    studije o kvalitetu ruskog zemljišta i dovedeni strani stručnjaci koji
    su savetovali koje je kulture najbolje gajiti. Unapređena je i
    poljoprivredna tehnologija uvozom mašina iz Engleske. Građena su i
    proširivana pristaništa i ratni brodovi. Geolozi su istraživali
    rudno bogatstvo Rusije, a otvarani su i rudnici srebra.
    Na Katarinin podstrek, razvijale su se i druge privredne grane -
    proizvodnja lana, kožne robe, grnčarije i nameštaja. Cvetala je
    trgovina sibirskim krznima. Zanatlije iz Nemačke, Francuske i Austrije
    unapredile su proizvodnju porcelana. Uspostavljena je živa trgovina sa
    Istokom, putevi karavana protezali su se sve do Mandžurije. Rusija je
    izvozila kožu, krzno i lan u Kinu, a uvozila pamuk, svilu, srebro,
    duvan i čaj. Do 1765. ruska ekonomija je preobražena.

    Veliki mecena

    VeĆi deo ruske populacije je bio slabo obrazovan, pa je Katarina počela
    da osniva škole u svakom provincijskom gradu. Manastir u Sankt
    Peterburgu pretvorila je u internat za devojke - Smolni institut.
    Sledeća ključna oblast koja je okupirala Katarinu bila je medicina. U
    to vreme male boginje su bile glavni uzročnik smrti i ostavljale su za
    sobom na hiljade nesposobnih i unakaženih. Katarina je uvela novu
    praksu vakcinacije protiv zaraznih bolesti. I nju samu vakcinisao je
    doktor Tomas Dimsdejl, koga je ona dovela za tu namenu iz Škotske. Uz
    njegovu pomoć formirane su posebne bolnice za vakcinaciju, a 1763.
    Katarina osniva prvi medicinski fakultet u Rusiji, koji je obučavao
    doktore, hirurge i apotekare.
    Katarina je bila i veliki promoter mnogih umetnosti. Podigla je čuveni
    Ermitaž. Posedovala je pozorište gde su se izvodile drame i opere.
    Kupila je biblioteke Didroa i Voltera. Povećala je broj knjiga u
    carskoj biblioteci od svega nekoliko hiljada na čak 38.000 primeraka.
    Za vreme njene vladavine Sankt Peterburg je postao jedan od vodećih
    kulturnih centara u Evropi. Pisala je memoare, romane i komedije.
    Život ruske aristokratije u to vreme zavisio je od kmetskog rada. Takve
    društvene odnose Katarina nije odobravala, ali ih nije ni ukinula iz
    straha da bi zbog toga izgubila podršku plemstva. Ipak, izdala je više
    dekreta o humanom postupanju prema kmetovima, ali to nije imalo većih
    efekata. Moć ruskog plemstva porasla je tokom njene vladavine.
    Reformisala je pravni sistem.
    Posle Grigorija Orlova, Katarina je usmerila svoju naklonost ka još
    jednom znamenitom Rusu, Grigoriju Potemkinu. Uz njegovu pomoć Rusija je
    anektirala Krim od Turske i na taj način povećala teritoriju i
    bogatstvo carevine. Potemkina je proglasila za princa imperije. Godine
    1754. Katarina je rodila sina Pavla, budućeg imperatora Rusije. Vladalo
    je uverenje da je Pavlov otac Sergej Saltikov, ruski armijski oficir i
    prvi Katarinin ljubavnik.
    Katarina je bila popularna carica i vladala je 34 godine. Umrla 17.
    novembra 1796. i bila iskreno ožaljena. Mada je bila poznata kao
    Katarina Velika, odbijala je to imenovanje rečima: “Ostavljam budućim
    naraštajima da nepristrasno procene moje delo.”
    Katarinina reputacija bila je dosta okaljana pričama o njenom
    razvratnom seksualnom životu. Govorilo se da je imala 300 ljubavnika i
    da je stradala kad je polno opštila sa konjem. Ljubav je vodila u
    skrivenoj sobi dekorisanoj erotskim slikama i skulpturama.
    Najpikantnije priče o Katarini Velikoj izmislili su francuski pisci
    nedugo posle njene smrti. Jedna od njih je i ona da je umrla na noćnom
    sudu, koji je pukao pod njenom težinom, a umrla je zapravo od šloga.
    (Nastaviće se)

    prenesen text
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 42
    Lokacija : Crna Gora

    Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

    Postaj  viki on sri tra 07, 2010 8:57 am

    DAMI DVA NOBELA
    OtkriĆe radijuma zaslugom Marije Kiri
    unelo je epohalne promene u medicinu. Bila je prva žena koja je dobila
    Nobelovu nagradu, prva osoba koja je tu nagradu dobila dva puta, i
    jedina žena koja ju je dobila za dve različite kategorije.
    Marija Kiri je rođena u Varšavi, kao najmlađe od petoro dece. U školi
    je bila briljantan đak. Godine 1883, na kraju srednje škole, nagrađena
    je zlatnom medaljom za uspeh. Njena porodica je cenila obrazovanje, ali
    u to vreme u Poljskoj, pod dominacijom Rusije, žene nisu mogle da
    pohađaju univerzitet. Marija je počela da zarađuje za život dajući
    privatne časove, i ubrzo se povezala sa grupom mladih ljudi koji su
    organizovali svoje studije u neobaveznoj organizaciji poznatoj kao
    Pokretni univerzitet. Godine 1886. postala je guvernanta u jednoj
    dobrostojećoj porodici, ali je žudela za intelektualnim izazovima i
    istraživanjima i bila je sve odlučnija da postane polaznik
    univerziteta. Godine 1891. odlazi u Pariz da živi sa svojom sestrom
    Bronjom, koja je tamo pohađala studije medicine. Tu je prihvatila
    francusku verziju svog imena, Mari. Na Sorboni je studirala matematiku,
    hemiju i fiziku. Takođe je bila i prva žena koja je kasnije tu
    predavala.

    Dve ljubavi

    Godine 1894. Marija je tražila laboratoriju gde bi mogla nesmetano da
    radi na istraživačkom projektu koji je sama odabrala, merenju magnetnih
    svojstava legura čelika. Kolege su joj predložile da stupi u kontakt s
    Pjerom Kirijem na Školi za fiziku i hemiju. Taj susret je bio od
    presudne važnosti za njen dalji život i rad. Od prvog trenutka je bila
    impresionirana Pjerom Kirijem. “Izgledao mi je tako mladoliko, mada je
    već imao 35 godina. Bila sam očarana njegovim jasnim pogledom i naoko
    nehajnim držanjem njegove vižljaste figure. Njegove spore odmerene
    reči, jednostavnost, osmeh, u isti mah su odavale čas ozbiljno, čas
    mladoliko raspoloženje. Započeli smo prijateljski razgovor o pitanjima
    koja se tiču nauke i bila sam presrećna što mogu da ga pitam za
    mišljenje.”
    Marija i Pjer su se venčali u leto 1895. To je bio početak po svemu
    izuzetne veze dvoje naučnika. Zajedno su radili mnogo godina na raznim
    istraživačkim projektima, da bi na kraju svoje istraživanje fokusirali
    na novootkriveni fenomen: radioaktivnost. Imali su dve ćerke, Irenu i
    Evu, koje su odgajali, sprovodeći kao po kazni težak raspored,
    sastavljen od istraživanja i publikovanja, često u iscrpljujućim
    uslovima i u prvo vreme potcenjeni od francuskih akademskih krugova.
    Drugi francuski fizičar Antoan Anri Bekerel (1852-1908) upravo je otkrio prirodnu radioaktivnost, proučavajući uranijum.
    Marija je bila fascinirana ovim otkrićem i došla je do zaključka da ako
    se radioaktivnost nalazi u atomima uranijuma mora takođe da postoji i u
    drugim elementima. Započela je sistematsko istraživanje radioaktivnosti
    i tako je došla do otkrića torijuma. Kirijevi su istraživali supstancu
    poznatu kao uranov oksid, prirodni mineral iz koga su ekstrahovani
    uranijum i torijum. Na svoje iznenađenje, otkrili su da je on
    radioaktivniji nego što bi se to moglo objasniti zbirom radioaktivnosti
    uranijuma i torijuma koje sadrži. Ubrzo su otkrili još dva
    visokoradioaktivna elementa, radijum i polonijum. Polonijum je dobio
    ime po domovini Marije Kiri.
    Nepresušna reka naučnih informacija tekla je iz njihovih istraživanja,
    i to ne samo o novim elementima, već i o uticajima radioaktivnosti na
    ćelije. Došli su do jednog važnog otkrića - da su bolesne, kancerogene
    ćelije izložene radijaciji mnogo brže uništene nego zdrave. Ovo otkriće
    imaće ogromne implikacije u narednim godinama na razvoj terapija za
    lečenje mnogih oblika kancera, a radiološka terapija je još uvek jedno
    od glavnih oružja u medicinskom arsenalu.
    Ubrzo je ovo sudbonosno otkriće pratilo i međunarodno priznanje. Novembra 1903. Kraljevsko londonsko društvo nagradilo
    je Kirijeve medeljom za oblast hemije. Sledećeg meseca su za svoja
    otkrića dobili Nobelovu nagradu za fiziku, deleći to priznanje sa
    Bekerelom.

    Kobni zraci

    Slava u inostranstvu bila je jednaka njihovoj slavi u Francuskoj, pa je
    Pjer Kiri postao direktor istraživačkog centra i profesor fizike na
    Univerzitetu u Parizu - položaj koji je naročito ustanovljen za njega.
    Godine 1905, godinu dana posle rođenja Eve, njihove druge ćerke, Pjer
    je izabran u prestižnu Akademiju nauka, a 6. juna iste godine obratio
    se u svoje i Marijino ime Nobelovom komitetu u Stokholmu.
    Godine 1906. Pjer je poginuo kad su na njega naletela teška zaprežna
    kola. Sama, sa dve male ćerke koje mora da podiže, Marija dobija poziv
    da preuzme Pjerovo mesto profesora fizike. Bila je prva žena kojoj je
    ponuđen taj položaj. Godine 1908. započela je predavanje na prvom i u
    to vreme jedinom tečaju o radioaktivnosti na svetu. Takođe je marljivo
    radila na izdavanju zajedničke zbirke radova, koja je kulminirala
    izlaskom Traktata o radioaktivnosti, 1910.
    Marija je nastavila da radi na radioaktivnim elementima i 1911. dobija
    drugu Nobelovu nagradu, ovog puta za hemiju. Nagrada je dodeljena za
    njen rad na izdvajanju radijuma i proučavanju njegovih hemijskih
    svojstava. Ovoga puta nagradu nije delila. Godine 1914. potpomogla je u
    osnivanju Instituta za radijum u Parizu i bila njegov prvi direktor.
    Shvatila je da rendgenski zraci mogu da pomognu da se lociraju strani
    objekti u telu i tako olakša rad hirurga. Za vreme Prvog svetskog rata
    smislila je vozilo koje je služilo za radiografisanje, koje su slali na
    front da pomogne ranjenim vojnicima. To vozilo je postalo poznato kao
    “mali kiri”, kako su ga od milja zvali. Marija ga je lično dovozila do
    linije fronta. Vozila su bila opremljena radonom, radioaktivnim gasom
    dobijenim iz radijuma, koji je Marija lično sakupljala i smeštala u
    gasne tube. Da bi sakupila sredstva za ratne potrepštine, prodala je
    svoju i Pjerovu zlatnu Nobelovu medalju.
    Marija je bila povučena, dostojanstvena i skromna i stekla je divljenje
    naučnika u celom svetu. Njen rad je zabeležen u mnogim dokumentima i
    naučnim časopisima i reflektovao se na mnoge kasnije nagrađene radove.
    Uvek je bila uzdržana u intervjuima i javnim obraćanjima, ali je 1921.
    otišla na turneju u Ameriku i tamo se, uz burno odobravanje, obraćala
    na mnogim skupovima. Tokom turneje, predsednik Harding, u ime žena
    Amerike, darovao joj je za njen institut jedan gram radijuma,
    “nebrojeno puta dragocenijeg od zlata”.
    Nikad nije izgubila interesovanje za svet prirode, kao ni uzbuđenje za
    otkrivanje njenih tajni. Godine 1933. branila je naučni progres od
    kritika dušebrižnika zabrinutih zbog moguće dehumanizacije naučnih
    istraživanja. “Ja sam jedna od onih koja smatra da nauka poseduje
    veliku lepotu. Naučnik u laboratoriji nije puki tehničar, već dete
    stavljeno pred prirodni fenomen koji ga impresionira kao bajka.”
    Četvrtog jula 1934. u svojoj 67. godini Marija je preminula od
    leukemije, verovatno kao posledice izloženosti visokim dozama
    radioaktivnosti tokom svojih naučnih istraživanja. Posle njene smrti
    Institut za radijum u Parizu preimenovan je u njenu čast u Institut
    “Kiri”. Albert Ajnštajn je jednom prigodom rekao: “Marija Kiri je
    jedina od svih slavnih ljudi čija slava nije ničim umrljana.”

    STAZAMA MAJKE

    Najstarija ćerka Marije Kiri, Irena Žolio Kiri, bila je fizičar. Godine
    1935. s mužem dobija Nobelovu nagradu za hemiju za rad na sintezi novih
    hemijskih elemenata.
    Godine 1935. tela Marije i Pjera Kirija su ponovo sahranjena u pariskom
    Panteonu, u grobnici rezervisanoj samo za heroje Francuske revolucije.
    Njen lik se mnogo godina pojavljivao na francuskim banknotama i kovanicama.
    Element 96, kirijum (Cm), dobio je ime po Mariji i Pjeru Kiriju.

    (Nastaviće se)

    prenesen text
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 42
    Lokacija : Crna Gora

    Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

    Postaj  viki on čet tra 08, 2010 10:18 am

    SAMA SEBI SNAJDER

    Koko Šanel je unela revoluciju u žensku
    modu i podigla modni dizajn na nivo umetničke forme. Kompanija koju je
    osnovala pristuna je i dalje na internacionalnom planu u visokoj modi
    (haute couture), dizajniranju odeće, mirisa i kozmetičkoj industriji.
    Gabrijela Boner “Koko” Šanel je započela život kao siroče sa sela, ali
    joj to nije smetalo da postane jedna od najrevolucionarnijih modnih
    kreatorki svih vremena. Ona je tako dramatično promenila lice mode i
    podigla je na takav nivo da je bila jedina od modnih dizajnera svrstana
    u 100 najuticajnijih ljudi dvadesetog veka po Tajm magazinu, a njene
    ideje i dan-danas utiču na rad savremenih dizajnera. Time što je
    redefinisala način kako žene treba da se oblače, sklanjajući
    muškobanjastu odeću i propagirajući ženstven izgled, Koko je takođe
    dala značajan doprinos pokretu za prava žena.


    Kabare - kratko

    Njen stil je bio univerzalan, i dokazao se trajanjem. Kreacije koje su
    je učinile slavnom 1920. godine, “mala crna haljina” i odela od
    žerseja, i dan-danas se proizvode u velikom broju na osnovu njenog
    originalnog nacrta. Ono što je stvorilo njen osoben stil delimično je
    nastalo iz čiste nužde. Koko, koju su najbliži saradnici oslovljavali
    sa “gospođice”, naučila je da šije jer sebi nije mogla da priušti skupu
    firmiranu odeću. Vođena instinktom, kreirala je udobnu i komotnu odeću
    koja se odmah dopala ženama čija su tela dugo bila stegnuta i
    ukalupljena u korsete. Ona sebe nikada ne bi opisala kao feministkinju,
    ali njena revolucija u dizajnu ženske haljine, a pre svega to što je
    oslobodila žene stege korseta, podudara se sa bumom feminističkog
    pokreta. Način na koji je Koko integrisala muške i sportske odevne
    elemente u žensku odeću bio je u skladu sa idejama feminističkog
    pokreta.
    Koko je bila tajanstvene prirode, želeći možda tako da predupredi
    pitanja o svojoj siromašnoj prošlosti. Tvrdila je za sebe da je rođena
    1893. u mestu Overnje, a zapravo je bila rođena deset godina ranije u
    gradu Somuri, kao dete radnice koja je vrlo brzo umrla, ostavljajući za
    sobom šestoro dece mužu koji je ubrzo napustio porodicu. Godine 1905.
    kada je imala 17 godina, napustila je posao švalje da bi počela da
    zarađuje za život kao pevačica u kabareu. Pevala je u pariskim kafeima
    kao što je na primer La Rotonde na Monparnasu, i upravo je ovde dobila
    nadimak Koko, po jednoj popularnoj pesmi koju je pevala. Njena karijera
    pevačice bila je kratkog daha, ali je zahvaljujući njoj postala
    ljubavnica bogatih ljudi kao što su Etjen Balzan i Artur “Boj” Kapel,
    koji joj je pomogao da pokrene svoj biznis i da predstavi svoje
    kreacije ženama iz visokog društva.
    Njen osećaj za stil je bio tako duboko ukorenjen da nije mogla da dođe
    pod uticaj trenutnih modnih prohteva i zato su njene kreacije uvek bile
    originalne. Godine 1912. finansijski potpomognuta od strane Balzana,
    otvara svoju prvu prodavnicu. Koko je predstavila svoj originalni model
    šešira, umesto u to vreme u trendu Belle Eroljue modnog stila,
    govoreći: “Kako uopšte ispod te stvari može da funkcioniše mozak?” Zato
    je njen mozak koji je odlično funkcionisao doveo do munjevite
    ekspanzije Šanel kompanije. Osim što je posedovala tako istančan osećaj
    za stil, bila je i sposoban biznismen i veoma talentovana za marketing.
    Do 1920. Koko je već stekla svoj legendarni status. Opsedao ju je
    Holivud, bogati i slavni, i Šanel brend je cvetao. Malo je falilo da se
    tada uda za jednog od najbogatijih ljudi u Evropi, vojvodu od
    Vestminstera. Kada su je pitali zašto to nije učinila odgovorila je:
    “Bilo je nekoliko vojvotkinja od Vestminstera, ali je samo jedna Šanel.”
    Upravo u toku te dekade lansirala je svoje večne modne predmete. Malu
    crnu haljinu kreirala je 1926. Bilo je i drugih malih crnih haljina
    drugih dizajnera, ali je samo njena sa toliko stila pratila
    visoku modu. Drugi trajni pronalazak bio je parfem “šanel 5”, lansiran
    1923. Sa ovim mirisom započela je trend da modni dizajneri proizvode
    svoje parfeme. Nikada pre nijedan parfem nije dobio ime po modnom
    dizajneru. “Šanel 5” je postao brend za parfeme koje rade dizajneri i
    ostao je značajan izvor profita i za savremenu Šanel kompaniju. Pošto
    je lansiran “šanel 5”, Pjer Verthajmer, direktor kompanije Bourjois i
    verovatno njen ljubavnik, postao je partner Koko Šanel u ogranku
    kompanije koji se bavio proizvodnjom parfema. “Šanel 5” je postao
    sinonim za luksuz i senzualnost. Njegova večna asocijacija na glamur i
    uspeh bila je zapečaćena 1954. kada Merilin Monro, upitana u jednom
    intervju “Šta nosi kad krene na spavanje” odgovorila “Šanel 5”. Prodaja
    ovog parfema je posle toga naglo skočila svuda u svetu. Koko je lično
    dizajnirala klasičan poklopac na bočici u kojoj se parfem i dan-danas
    prodaje. Sam parfem, ponavljala je, važniji je od pakovanja.

    Oficir i dama

    Uspeh je Koko Šanel načinio delom modernog umetničkog pokreta, rame uz
    rame sa Stravinskim, Pikasom, Koktoom i Džagiljevim. I zaista, Kokto je
    jednom rekao za nju: “Ona je, kao nekim čudom, radila u modi poštujući
    pravila koja su naizgled imala vrednost samo za slikare, muzičare i
    pesnike.” Koko je uradila kostime za izvođenje Kokotovih predstava
    Antigona (1923) i Kralj Edip (1937). Takođe je dizajnirala kostime za
    mnoge filmove. Druženje u intelektualnim krugovima ju je odvojilo od
    drugih savremenih modnih dizajnera, i dovelo do toga da se njen dizajn
    počne uvažavati kao umetničko delo.
    Međutim, reputacija Koko Šanel nije potpuno bez mrlje. Tokom Drugog
    svetskog rata, pojavile su se manje prijatne kritike kada se povezala
    sa fašističkim pokretom. Ispoljavala je antisemitske i homofobične
    poglede i tokom rata prekinula je posao i započela vezu sa jednim
    nemačkim oficirom, Hansom Ginterom fon Dinklageom. Zbog svega toga je
    bila oštro kritikovana i praktično se povukla iz javnog života između
    1939. i 1954.
    Iznenada, 1954. Koko je odlučila da se vrati poslu. Uspešan povratak na
    scenu je osigurala kreacijom “šanel” kostima, koji se i danas nosi i
    naveliko kopira. On se sastoji od suknje dužine ispod kolena,
    strukiranog blejzera od crnog vunenog štofa sa zlatnim dugmadima,
    obično ukomponovanog sa velikim komadima nakita. Karl Lagerfeld je
    jednom rekao: “Do pedesetih je imala koristi od prekida u radu, pa je
    mogla da razvije pravi šanel look. Vreme i kultura su hvatali korak s
    njom.” Ponovo su njene kreacije predstavljale modno oslobođenje.
    Ležerne, opuštene kreacije, mekani materijali, bili su nešto sasvim
    novo u odnosu na uštogljeni posleratni Nenj Look njenog suparnika
    Kristijana Diora.
    Koko Šanel je pedesetih godina konsolidovala svoj uticaj. Do šezdesetih
    je postala deo onog istog modnog establišmenta koji je na početku
    karijere tako žustro odbijala i njeno ime je skoro postalo sinonim za
    visoku modu. Godine 1969. Ketrin Hepbern je glumila njen lik na
    Brodveju, dok ju je u filmu o njenom životu “Dragulj Šanel” (1981)
    glumila francuska glumica Mari Frans Pizije. Koko je radila sve do
    svoje smrti 1971. i sahranjena je u Lozani u Švajcarskoj. I pored
    bezbrojnih ljubavnih afera nikad se nije udavala. Posle njene smrti
    kompaniju su vodili njeni mnogobrojni dizajneri. Od 1983. nemački
    dizajner Karl Lagerfeld je održao u životu ime Šanel uspešno
    kombinujući tradicionalni Koko stil sa modernijim izrazom.

    PETICA

    Parfem ”šanel 5” je dobio ime po broju za koji je Koko smatrala da joj
    donosi sreću. Sve njene nove kolekcije su se pojavljivale petog dana u
    mesecu. “Šanel 19”, je pak ime dobio po datumu njenog rođenja. Njeno
    ime “Koko” znači “mala maza”. Koko je živela više od 30 godina u sobama
    u Ric hotelu u Parizu.
    (Nastaviće se)

    prenesen text
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 42
    Lokacija : Crna Gora

    Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

    Postaj  viki on pet tra 09, 2010 7:20 am

    MOC MALE GLUMICE

    UDAJOM za vođu Mao Cedunga, Đijang je od
    nepoznate glumice postala jedna od najuticajnijih političkih figura
    dvadesetog veka. Član kineskog politbiroa, i po zlu čuvene Četvoročlane
    bande, bila je odgovorna za zatvaranje i ubistvo bezbroj umetnika i
    intelektualaca koji su proglašeni naprijateljima kulturne revolucije.
    Đijang Đing rođena je kao Luan Šumeng u provinciji Šandong u Kini 1914.
    Bila je ćerka stolara, a odgajio ju je deda. Kao tinejdžerka doživela
    je neke traumatične trenutke. Otišla je na studije književnosti na
    Đingdao univerzitet i dok je boravila tamo došla je u kontakt sa
    levičarskim idejama.
    Pošto je bila lepa, Đijang Đing je želela da bude glumica i 1929. je
    postala član pozorišne grupe. U Šangaju je tokom tridesetih godina
    uzela umetničko ime Lan P’ing, i ostvarila različite uloge na filmu i
    pozorištu, uključujući Noru u Ibzenovom ostvarenju „Kuća lutaka“.
    Godine 1937. kada je Japan napao Šangaj, beži u kinesku ratnu
    prestonicu i radi za Centralni filmski studio koji kontroliše vlada.
    Polazi joj za rukom da pređe linije razdvajanja da bi se pridružila
    komunističkim.

    Crvena garda

    Lan P’ing je počela formalno da uči marksističko-lenjinističku teoriju
    i prolazi neki vid vojnog treninga. Takođe je radila kao instruktorka
    drame na Lu Hsun umetničkoj akademiji i upravo je tu srela Mao Cedunga
    koji je došao u posetu školi. Bio je tako neodoljivo privučen njenom
    lepotom, umećem i držanjem da se i pored protivljenja Partije razveo od
    svoje teško bolesne druge žene da bi se oženio njome. Složio se
    međutim, sa nepisanim partijskim pravilom, da se njegova nova supruga
    neće baviti politikom. Čitavih 30 godina Đijang je zaista bila izvan
    političke arene, jednostavno glumeći prikladnu vođinu suprugu, domaćicu
    na prijemima u čast stranih državnika i prisustvujući samo nekolicini
    kulturnih komiteta. To svakako nije bilo zato što ona nije imala
    vlastite političke poglede, niti zato što joj je manjkala politička
    ambicija. To je postalo očigledno tokom šezdesetih godina kad je
    postepeno sticala prevlast za vreme kulturne revolucije.
    Već 1959. bilo je očito da splašnjava poverenje u Mao Cedunga zbog
    neuspeha njegovog plana industrijalizacije Kine. Njegov tzv. veliki
    skok, imao je za rezultat užasnu glad koja je odnela milione života. Iz
    dobro čuvane rezidencijalne oblasti gde je živeo sa suprugom, započeo
    je planiranje poslednje vladine kampanje u svom životu: kulturne
    revolucije. U toj zamisli su ga podržavali supruga i njegove pristalice
    levog krila partije. Sad kad se Mao razilazio s partijskim
    establišmentom, Đijang više nije osećala nikakvu obavezu prema
    partijskom zahtevu da se ne meša u politiku. Tokom šezdesetih godina
    izgradila je sebe kao ličnost, i nije više bila samo madam Mao, već je
    primljena u Politbiro, glavno vladajuće telo u Kini tog vremena.
    Ciljevi kulturne revolucije su bili sledeći: „Da se smrve kapitalisti
    koji su imali moć, da se kritikuju reakcionarni buržoaski autoriteti u
    nauci, reformiše obrazovanje, književnost i umetnost.“ Đijang je
    vatreno napadala buržoaske i feudalne uticaje u umetnosti i
    književnosti. Ona i još neki radikalni elementi su želeli da oslobode
    umetnost od pojava koje su oni videli kao opsesiju monarhijom,
    romantikom i lepotom. Ohrabrivala je stvaranje novih dela sa
    revolucionarnim i proleterskim sadržajem. Na kraju, ovaj program
    promena nije bio ograničen samo na menjanje umetničkih formi već je
    postao zamajac za progon, torturu i ubistvo hiljade umetnika i
    intelektualaca.

    Beloputi demon

    Kako je bila jedna od malog
    broja ljudi u koje je Mao još imao poverenja, imenovana je za prvog
    zamenika kulturne revolucije. To joj je dalo daleko veću moć koju je
    ona nemilosrdno koristila da bi ukinula širok spektar političkih i
    nepolitičkih kulturnih aktivnostsi i raširila teror po celoj Kini.
    Takođe je sprovodila ličnu osvetu prema političkim neprijateljima, koje
    je proganjala, javno ponižavala i ubijala. Deng Ksjaoping, koji će
    postatai vođa Kine posle Maove smrti, bio je jedan od članova Partije
    koji je bio fizički zlostavljan i ponižavan. Uz sve to, Đijang je
    oštrim govorima uspaljivala Crvenu gardu, izazivajući i previše
    nepotrebnog nasilja koje je protutnjalo zemljom. Crvena garda je
    sprovodila nasumične egzekucije „kontrarevolucionara“ i uništila verska
    zdanja, starovekovne znamenitosti, slike, skulpture i biblioteke. Svako
    kome bi prilepili etiketu intelektualca, pod ma kojim izgovorom, bio je
    u opasnosti. Ni danas nije do kraja jasno da li je Đijang Đing imala
    Maovu aktivnu podršku ili samo pasivno odobravanje. Kako je njegovo
    zdravlje slabilo, tako je njena moć rasla, mada ju je kočio koliko je
    mogao daleko umereniji premijer Žu Enlaj.
    Moć Đijang Đing je kasnih šezdesetih počela da slabi, i mada duboko
    omrznuta, uživala je zaštitu za života Mao Cedunga. Mao je stario i za
    svog naslednika je odredio Hua Guofenga. On nikako nije bio po volji ni
    Đijang Đing ni ostalim članovima Četvoročlane bande kojoj su to ime
    nadenule pristalice umerene linije. Nekoliko nedelja pre Maove smrti u
    septembru 1979. činilo se da banda planira neku vrstu prevrata. Na
    sreću, osujetila ih je brza reakcija njihovih protivnika. Počeli su da
    niču plakati koji su javno optuživali Bandu i u oktobru su bili
    pohapšeni. Ocrnjena groznim karikaturama u štampi, Đijang Đing je
    postala glavna meta propagande protiv bande, što je verovatno bilo
    pojačano ambivalentnim odnosom prema ženama u Kini uopšte, a naročito
    prema njihovom učešću u političkom životu.
    Zbog terora koji je nametnula svojoj zemlji Đijang Đing je sad bila
    predmet opšte omraze. Četvoročlana banda je bila optužena za rušenje
    vlade, praćenje i proganjanje do smrti na hiljade nedužnih ljudi.
    Suđenje je prenosila televizija. Praćenje suđenja je bilo obavezno.
    Đijang Đing je ljutito tvrdila da je samo ispunjavala želje Mao
    Cedunga. Izazivala je sud da je osudi na smrt, i u nekoliko navrata su
    morali da je odstrane s mesta gde su stajali optuženi. Izrečena joj je
    smrtna presuda koja je zatim preinačena u doživotnu kaznu. Najgora
    kazna za nju je svakako bila ta što je morala da gleda kako Deng
    Ksjaoping, njen stari neprijatelj, počinje da reformiše zemlju kojom je
    zakratko vladala.
    Đijang Đing se 1991. obesila dok je bila na uslovnoj slobodi zbog
    lečenja karcinoma grla. Smrt žene koja je postala slavna zbog
    različitih okolnosti jedva da je pomenuta u kineskoj štampi. Godine
    1984. objavljena je njena biografija pod nazivom „Beloputi demon“. Tu
    je opisana kao demon, osoba puna gneva, osvetoljubiva, okrutna i
    emocionalno neuravnotežena. Tako će je istorija upamtiti. Đijang Đing
    je na početku bila inspirisana iskrenim političkim entuzijazmom prema
    socijalizmu, i još uvek ima svoje poklonike u tvrdoj liniji
    Komunističke partije. Ali pre svega ona potvrđuje staru izreku koja
    kaže da velika moć kvari čoveka u velikoj meri, a da apsolutna moć
    dovodi do apsolutne iskvarenosti.
    (Nastaviće se)
    avatar
    viki
    Moderator

    Broj postova : 156
    Join date : 31.01.2010
    Age : 42
    Lokacija : Crna Gora

    Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

    Postaj  viki on sub tra 10, 2010 4:40 pm

    KOSMAR PLAVOG ANDJELA

    [You must be registered and logged in to see this image.]Merlin Monro
    Izuzetna
    pojava na platnu i zadivljujući izgled napravili su od Merilin Monro
    seks simbol za sva vremena. U detinjstvu siromašna i napuštena, postala
    je najveća filmska zvezda i legenda još za života. Merilin Monro, čije
    je pravo ime Norma Džin Bejker, bila je vanbračna ćerka Gledis Bejker,
    filmske montažerke u RKO studijima. Mentalno zdravlje majke je narušeno
    posle rođenja Norme Džin i ona je na kraju poslata u mentalnu ustanovu
    u Santa Moniki. Norma Džin je veći deo detinjstva provela u
    hraniteljskim porodicama i sirotištima.
    Godine 1941. njen zakonski staratelj, Grejs Mek Ki Godard, koja je bila
    prijateljica njene majke, uzela je Normu kod sebe da živi s njom i
    njenim mužem. Grejsina strast prema filmovima, a naročito prema plavoj
    filmskoj zvezdi Džin Harlou, imala je ogroman uticaj na Normu, koja je
    i sama počela da mašta kako da postane filmska zvezda. Godine 1942.
    Grejsin muž je poslat na Istočnu obalu i par nije mogao a da ne povede
    sa sobom i Normu. U tom trenutku je imala 16 godina i nije želela da je
    ponovo stave pod starateljstvo. Grejs Mek Ki je ohrabrila Norminu vezu
    sa dvadesetjednogodišnjim susedom, Džejmsom Doertijem, smatrajući da je
    brak bolja opcija za nju.
    Norma Džin i Džejms su se venčali posle šest meseci zabavljanja 19.
    juna 1942. Dve godine kasnije, Džejms je poslat na južni Pacifik gde se
    pridružio trgovačkoj mornarici. Za to vreme, Norma Džin je radila u
    fabrici u Burbenku u Kaliforniji, gde ju je primetio fotograf Dejvid
    Konover, koji je radio na foto priči za “Uank magazin” o ženama koje
    daju svoj doprinos ratnim naporima. Konover je prepoznao njenu prirodnu
    fotogeničnost i zahvaljujući njegovom radu dobila je nekoliko poslova
    kao model.
    Norma Džin je privukla pažnju Bena Lajona, lovca na talente za filmski
    studio “20-th Century Fox”. Sklopila je s njima šestomesečni ugovor, i
    u tom periodu je malo radila, ali je iskoristila priliku da nauči nešto
    o šminkanju, frizuri i oblačenju. Produžila je početni ugovor i Norma
    Džin Bejker se preobrazila u Merilin Monro, ime za koje su se zajedno
    odlučili i ona i studio. Kosu je obojila u platinastoplavu po uzoru na
    Džin Harlou, i počela je da dobija manje uloge na filmu. Kada se vratio
    kući, Džejms Doerti je zatekao drugačiju osobu i par se 1946. razveo.
    Merilin je pred kamerama delovala prirodno. Fotograf Ričard Ejvdon je
    jednom prilikom rekao: “Više je pružala pred objektivom kamere od bilo
    koje druge glumice ili žene. Nikad nisam fotografisao tako beskrajno
    strpljivu i požrtvovanu osobu koja se ispred kamere osećala mnogo
    lagodnije nego kada se ona ugasi.” Njena ležernost pred kamerom je
    možda odražavala tužnu istinu o njenom nesnalaženju u stvarnom životu.
    Za Merilin, glamur Holivuda je nudio beg od stvarnosti sveta koji kao
    da ju je izneverio. Sad kada je postala superzvezda privlačila je
    pažnju i ljubav koji su joj toliko nedostajali u detinjstvu i
    adolescentnom dobu. Njeno rastrzano odrastanje uticalo je na njeno
    poimanje sebe same i veza u koje se upuštala. Jednom je rekla: “Znala
    sam da pripadam publici i svetu, ne zato što sam talentovana, pa čak ni
    zato što sam lepa, već zato što nikada nisam pripadala nigde i nikome
    drugom.”
    Prvi ozbiljan glumački posao koji je dobila bila je mala uloga u
    trileru Džona Hjustona “Džungla na asfaltu” iz 1950. Prvu glavnu ulogu
    dobila je u filmu “Ne moraš da kucaš“ (1952), zatim su usledile još
    neke da bi je tek uloga u filmu “Nijagara” vinula među zvezde. Te iste
    godine snimljena su još dva filma, koji su je promovisali u vodeću
    glumicu Holivuda

    - “Muškarci više vole plavuše” i “Kako se udati za milionera”. Decembra
    iste godine pojavile su se njene obnažene fotografije u prvom izdanju
    “Plejboja”. Fotografije, koje je snimio Tom Keli, napravljene su u
    vreme dok se Merilin još borila da prokrči sebi put u filmski svet, ali
    u vreme kada su objavljene ona je već bila superstar. “Plejboj” se
    pojavio samo mesec dana pre njenog venčanja sa čovekom s kojim je bila
    u vezi već dve godine, bejzbol zvezdom Džoem di Mađom, koji je takođe
    bio nacionalni heroj. Džo je želeo ženu i porodicu, a ne da svoj brak
    deli sa medijima, i bio je povređen kad su se pojavile Kelijeve
    lascivne fotografije njegove žene i neke druge scene u njenim
    filmovima. Samo devet meseci posle venčanja njih dvoje su se razveli.
    Godine 1954, posle završetka snimanja filma “Sedam godina vernosti”,
    Merilin je raskinula ugovor sa “Foksom” i otišla da studira glumu.
    Želela je da prekine sa ulogama praznoglavih plavuša. Merilin se
    vratila u Holivud sa novim ugovorom sa studijem “Foks” i sa fotografom
    Miltonom H. Grinom osnovala je sopstvenu producentsku kuću “Merulin
    Monroe Productions”, za koju je snimila film “Princ i zabavljačica”,
    gde je glumio i Lorens Olivije, i svoj najčuveniji film, komediju koja
    je postala klasik “Neki to vole vruće”.
    Merilin se udala po treći put 29. juna 1954. Njen suprug Artur Miler
    bio je scenarista na glasu i vodeći član umetničke inteligencije. Ali
    ni ovaj brak nije potrajao. Razveli su se 1961, kada je snimljen njen
    poslednji film “Neprilagođeni”, za koji je scenario napisao sam Miler
    kao poklon svojoj supruzi za Dan zaljubljenih.
    Za svoje obožavaoce, Merilin je bila simbol idealizovane zvezde i
    pomalo žrtve, koju je svako mogao da sažaljeva i obožava. Istina je
    bila da Merilin nije bila ni srećna ni zdrava. Prekomerna upotreba
    raznih supstanci počela je da uzima danak. Postala je teška za
    saradnju, poslovično je kasnila na snimanja i često nije mogla da
    zapamti svoje replike. Počele su da se šire glasine da je u vezi sa
    Frenkom Sinatrom, a zatim i sa braćom Kenedi, predsednikom Džonom F.
    Kenedijem i njegovim bratom Robertom. Maja 1962. otpevala je čuvenu
    zavodničku verziju pesme od koje je zastajao dah, “Srećan rođendan”, na
    rođendanskom slavlju predsednika Kenedija, koje je upriličeno na
    televiziji. Stigla je kao i obično sa zakašnjenjem, i Kenedi joj je
    kasnije zahvalio sa ironijom što je za njega pevala “tako slatko i
    čedno”. Njeno mentalno i emotivno zdravlje je bilo narušeno i ona je
    provodila mesece seleći se sa jedne klinike na drugu. U to vreme, u
    njen život je ponovo ušao Džo di Mađo. Nadgledao je njeno lečenje i
    napustio je svoj posao kako bi mogao da živi blizu nje. Ali ubrzo nakon
    što je imenovana za glavnog favorita za osvajanje Zlatnog globusa 1962,
    nađena je mrtva u svom domu u Kaliforniji. Smrt je preobrazila Merilin
    Monro od filmske zvezde u ikonu. Njena pojava, koja ne stari,
    ovekovečena bezbrojnim fotografijama i slikama Endija Vorhola, poznata
    je ljudima koji su se rodili posle njene smrti isto kao i njenim
    savremenicima. Okolnosti pod kojima je umrla, kao i njene, na sve
    načine publikovane veze sa slavnim ličnostima i političarima, dale su
    krila teorijama zavere. Ipak, ono što je nju pokretalo bilo je dirljivo
    jednostavno:”Ne zanima me novac”, izjavila je jednom, “samo želim da
    budem predivna”.
    (KRAJ)

    prenesen text

    Sponsored content

    Re: ZENE KOJE SU UTICALE NA SVIJET

    Postaj  Sponsored content


      Sada je: ned tra 22, 2018 2:40 am.